Овде је можда згодно да изнесемо и насе мишљење када је предодређена судбина Полоја да престане да постоји као насеље. Наиме у књизи Николе Ивановића, под насловом „Трагом прошлости“ објављеној 1999. године,читамо да су равнице између Брода и брежуљака Вучијака у прошлости биле изложене честим поплавама. Од високих водостаја Саве полојчани су штитили село извођењем тзв. зечјих насипа на ниским теренима уз Саву али такви насипи, као што знамо и из новијег доба, нису спречавали веће водене стихије.
Села југоисточно од Брода била су незаштићена све до 1889. године кад је Аустоугарска управа донијела одлуку о градњи водообрамбеног насипа на потезу Брод-Лијешће- Клакар. Овим појектом изостављен је Полој који је и даље остао незаштићен од високих водостаја Саве. Седамдесетих година тај насип је дограђен у модерну саобраћајницу и осигурао је заштиту од поплава насеља у залеђу Брода.
Може се постављати питање, па како то није одмах условило исељавање становништва Полоја унаточ честим поплавама, већ тек недавно. Моје тумачење је, да су становници села бавили се земљорадњом и, ако изузмемо повремене поплаве, живјели скромним животом као и остала села која су била заштићена од поплава. Није било струје, водовода, канализације, телефона и других технолошких тековина. Значи једини проблем је био заштити се колико толико од мањих поплава и прилагодити њиховим циклусима, а остали живот се није ни у чему разликовао од осталих села. Медјутим, кад је дошло вријеме електрификације, увођења водовода и канализације, телефона, појаве телевизије, аутомобила који захтијевају добар пут, становници Полоја су се нашли у неповољном положају и почели су да помало напуштају село, дијелом у Босански Брод, дијелом у Славонски Брод, дијелом на Бродско Поље и друга насеља. Дакле, то су разлози зашто је то исељавање добило замах и доживјело врхунац у новије вријеме.
Село Полој 