После Другог свјетског рата стасала је нова генерација полојчана. Многи су кренули да се школују, јер Полој из раније наведених неповољних природно-географских и друштвено-економских разлога није могао осигурати солидан социјални развој становништва. Сељаци су после рата додатно уназаћени утеривањем у земљорадничке задруге, о којима би се могао написати посебан дужи прилог, а после распуштања задруга пореским оптерећењима, недостатку социјане заштите, сушним и поплавним годинама и другим неповољним условима. Школски систем, који, мора се признати, није дискриминисало сеоско становништво, био је једини вентил који је омогућио да добар дио млађег сеоског становништва заврши одредјене квалификације и школе и запосли се у индустрији и другим дјелатностима које су имале привилеговани положај у односу на пољопривреду. За раднике је било обезбијеђено социјално осигурање, могућност подизања кредита и друге погодности. Сада је то, практички, најстарија генерација која је на неки начин омогућила својим фамилијама пристојнији живот, али због друштвено-политичких прилика и неповољног положаја Полоја, није могла дати одговарајући допринос развоју свога села. Ако би се мало нашалили на свој рачун, можда би могли закључити, да смо умјесто завршетка виших и високих школа и одласка у веће градове, остали у Полоју или Броду и ангажовали се на политичком плану можда смо могли кроз ангажман у разним друштвено-политичким организацијама да обезбиједимо изградњу насипа и уводјење друге инфраструктуре у Полој и тако спречимо његово исељавање. Тек у новије вријеме покрећу се поново иницијативе у том смислу. Надамо се да ће неки млађи полојчани имати више успјеха или среће од ове претходне генерације.
На слици видимо два полојчанина тренутно најстарије послератне генерације. То су Саво Ковачевић (лијево) и Славко Себастијановић (десно), а са њима је Славкин синовац Стево (сасвим десно), као припадник млађе генерације полојчана, на којој остаје терет и обавеза да чува успомену на Полој и барем нешто од старе славе Полоја, који је увијек, поред Лијешћа, био једно од напреднијих села бродско-дервентског краја.
Саво је један од неколико из прве генерације полојчана машинских техничара, што је у то доба било веома цијењено звање, знатно цењеније него што би то било данас, а после је завршио и вишу масинску школу. Први полојски машински техничар је уствари био Борислав (Боро, Борко) Себастијановић, чију слику објављујемо у наствку, а Славко је, одмах иза те прве генерације машинских техничара. Он је међутим након техничке школе наставио студије и после завршио и машински факултет, а потом постао и један од неколико, ако не и први доктор наука и професор факултета из Полоја.
На горњој слици Борко (десно), у сусрету са Рајком Кочевћем, вршњаком, комшијом и рођаком pо бабиној страни, у току недавне посјете Полоју. Док је Рајко остао у Полоју да обрађује земљу, Боро је након техничке школе наставио студије и завршио специјализацију и факултет из области нафтне индустрије, али ни он није заборавио свој Полој и враћа му се кад год има прилику.
Ту су се након дужег времена срели и са пријатељем Савом Вучановићем у његовој породичној кући у Доњем Полоју, гдје се уз чашицу повео разговор и евоцирале успомене на старе дане.
На сликама горе су Боро Себастијановић, Саво и Рајко Ковачевић, Саво Вучановић и Рајкин син Славко.
Кад говоримо о тој послератној генеррацији полојчана, која се одлучила за школовање, мора се рећи да су они у млађим данима са доста ентузијазма били активни у разним друштвеним активностима села. Колико се сјећам, били су и први који су набавили фудбалску лопту, изградили фудбалско игралиште, одбојкашки терен, организовали разне фудбалске турнире, разне приредбе у омладинском дому у Лијешћу. Били су међу првима који су набавили јапански транзистор, фотоапарат, мопед и друге техничке ствари. Сјећам се, од Славке сам чуо прве приче о студентском зивоту у Београду, сто је између осталог и мене мотивисало да након средње школе наставим студије. Данас они покушавају, заједно са другим припадницима њихове генерације, пренијети љубав за село на млађе генерације, којима помажу својим радом и савјетима.
Село Полој 