У покушају да дођемо до више података о становништву Полоја, који су веома оскудни, дошли смо до књиге Миленка С. Филиповића, „Прилози етнолошком познавању сјевероисточне Босне“ коју је издала Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине 1969. године. Иако ни ту нисмо нашли директне одговора на многа питања која настојимо разрешити, ипак књига се најнепосредније бави темом етнолошких карактеристика многих села с нашег подручја и помоћи ће нам да откријемо доста података и о Полоју и околним селима. Посебна вредност књиге је да су етнолошка проматрања аутора обављена још прије другог свјетског рата, 1937. и 1938. године, а нека допунска и после другог свјетског рата, углавном 1948. године. У књизи је цијела сјевероисточна Босна подијељенљ у следећа подручја:
- Семберија,
- Зворничка Спреча,
- Липница код Тузле,
- Усора,
- Крњин или Вакуф,
- Подручје Вучјака,
- Требава ,
- Босанска Посавина.
С обзиром да је цијела књига пуна драгоцених сазнања и једна од ријетких која се бави нашим крајем јер је и сам аутор из овог краја, рођен у Босанском Броду, топло је препоручујемо читаоцима које интересује њена материја, а ми смо одлучили да прикажемо једно цијело поглавље које се бави подручјем Вучјака, у које је аутор сврстао Полој, Лијешће, Винску и друга оближња села. Наше евентуалне напомене с подацима из других извора који допуњују материју посебно ћемо истаћи другачијим словима, да олакшамо праћење изворног текст аутора.
ПОДРУЧЈЕ ВУЧЈАКА
ПРЕДЕО
Између доњих токова реке Босне на истоку, Укрине на западу и Саве на северу налази се планина Вучјак. Некада је подручје те планине, са неким суседним крајевима, чинило и једну управну целину, која се у турско доба звала дервентска нахија, а од 1878. до 1931. дервентски котар, односно срез. Назив дервентска нахија живео је у народу као предеоно име све до уочи другог светског рата. Административне промене почевши од 1931. вероватно да су га већ истисле. Данас је то подручје – подручје планине Вучјака и његове подгорине – у правном погледу подељено и припада општинама Бос. Брод, Дервента, Оџак, Модрича и Добој. Сматрам да ће бити најбоље да о том крају као целини говорим као о подручју Вучјака, утолико пре што су око тог краја предеоне целине које носе називе по планинама: Крњин, Озрен, Требава. А и становници суседне Босанске посавине зову тај крај једноставно Вучјак.
Ја сам често боравио у том крају (у њему сам, уосталом, и рођен), али сам етнолошка проматрања вршио 1937. и 1938, када сам посетио низ села и сабрао нешто података о животу тамошњих Срба; 1948. посетио сам село Дуго Поље па и тада прикупио нешто нових података.
Бивша дервентска нахија не представља изразиту целину ни у географском ни у етнолошком погледу. Тако она у свом јужном делу обухвата део подгорине планине Крњина (села Велики и Мали Прњавор, Велика и Мала Сочаница и др.). Северозападни део између леве стране доњег тока Укрине и Саве испуњен је огранцима Мотајице. У источном делу, између Укрине, Саве и Босне, налази се ниска планина Вучјак читавим својим пространством у дервентској нахији. Равница поред Саве, а око доњег тока Укрине, између Мотајице и Вучјака, зове се Ивањско поље. Равница у источном делу нахије, између Вучјака и реке Босне, нема у народу посебног имена: у ствари, то је почетак и део праве Босанске посавине. У најближим селима у Вучјаку (Дуго Поље) сматрају Посавином само равницу, и то и тај њен део између Вучјака и Босне. Ивањско поље је равница око доњег тока Укрине, између Вучјака, Мотајице и Саве, до села Клакара на Сави.
Становништво дервентске нахије није хомогено. Домаће становништво чине Срби (православни), Хрвати (католици), а има и Муслимана. По варошима има и нешто муслиманских Цигана (у Дервенти, Бос. Броду и Оџаку), а у Дервенти и Бос. Броду било је и Јевреја. За време аустроугарске окупације насељен је знатан број туђих елемената, и то не само по варошима, нарочито у Бос. Броду, него су осниване и колоније Немаца. Чеха, Пољака и Украјинаца по селима, али су само делимично очуване до данас.
У Ивањском пољу, сем у Бос. Броду, има Муслимана једино у селима Сијековцу и Колибама. Иначе су у том крају само православни и католици. Међу Муслиманима у Бос. Броду много их је пореклом из Србије. По селима се још могу видети номадски Каравласи, румунски Цигани православне вере, које народ зове Бугарима.
Становници селâ на левој страни Босне зову оне на десној страни Прекобосанцима, а истим именом они са десне стране зову становнике села на левој страни. Становници вучјачких села зову Прекобосанце и Требава или Требавци. Становници села у равници поред Босне зову оне из Вучјака Брђама или Брђанима, а ови опет зову те из равнице Посавцима. У Брђе или Брђане се убрајају и становници селâ у Крњину или Вакуфу, који су даље на југу.
ТРАГОВИ И ПРЕДАЊА О РАНИЈЕМ СТАНОВНИШТВУ
Поред Саве је било значајних насеља још у преисторијско доба, што сведоче богати наласци из неолитског доба у Доњем Клакару и из бронзаног доба у Новом Граду. Али, док је у науци обраћена велика пажња на старине из преисторијског доба у овом делу Босне, нису, на жалост, вршена истраживања да ли има остатака из познијих, нама ближих времена. Једино још што је град Добој привлачио пажњу неких писаца, мада ни сам тај град није још био предмет исцрпног археолошког и историјског проучавања.
Пролазећи кроз нека села, забележио сам извесне знакове о налазиштима трагова неких насељâ из ранијих времена, као и нęка предања о старијим слојевима становништва. Саопштавам то све онако како сам чуо, иако непотпуно и непроверено, јер и то ипак може да буде од знатне користи. Податке ове врсте из насеља Гнионице изнео сам .у посебном прилогу, чији се рукопис налази у Заводу за заштиту споменика културе СРБиХ у Сарајеву.
Многе су градине и по дервентској нахији. Једна Градина је између села Велике и Лупљанице. У Новом Граду има Градина близу скеле на Сави. Ту је, тобоже, била и ћуприја (можда некада какав понтонски мост приликом ратних операција.(1) На Градини у селу Врелима било је борбе између усташа и Турака 1875. (Напомена: Овде се спомиње израз усташи (не усташе које знамо из новије историје), а од моје бабе сам такођер чуо израз усташи за устанике који су дизали буне против Турака).
По Доњој Дубици се изоравају згаришта са седром. На месту Бокињу крај Саве изорава се разно метално суђе.
На Кременику у насељу Календеровцима има Џиновско гробље. Ту су некада била три, а сада је само још један надгробни камен (стећак?).
Много је предања о Змај-Деспоту Вуку у вези са градом Добором. Још пре педесет година забележено је нешто од тога, да се у вези с неким зидинама близу Добора прича да је ту била деспотова црква и да је тај деспон боравио у Добору.(2) Предања о Деспоту Вуку су и сада жива.
У Дугом Пољу се прича да је он градио Добор, да је био крилат и да је ишао на Илиџу код Сарајева. У последњем мотиву је успомена на његово ратничко залетање у унутрашњост Босне.
Опште је предање у читавом крају да су ту некада владали и живели »Маџари«. И кад се не узме у обзир да се под »Маџарима« у север ној Босни често подразумевају католици уопште, у предањима у овом крају о Маџарима основа је стварна, историјска: дуго времена је читав крај био под маџарским утицајем, а на махове и под маџарском влашћу. Од Маџара су га и узели Турци тек 1526. Народ не прави никакву разлику између Маџара и Аустријанаца пре окупације, па је тако један део дервентске нахије поново био под »Маџарима« 1718-1739.
Владавина Маџара толико се је усекла у народно памћење да се готово све старине приписују њима и данас када у овом крају уопште нема слојева старијег становништва, становника чији су преци живели у доба тих »Маџара«. Отишло се у томе тако далеко да се и наласци преисторијских старина обалом (»бријегом«) Саве приписују »Маџарима«. Нарочито се стара гробља приписују »Маџарима«. Једно »маџарско« гробље је код села Дубочца. У Новом Граду су два таква гробља: једно је код садашње куће Марка Товиловића, а друго код старе цркве, где је и један »маџарски« надгробни споменик, мања усправно усађена плоча, одозго засведена, са крстом у рељефу на предњој страни. У Дугом Пољу, крај пута који води у Подновље и Дервенту, налази се место Маџаревац.
Ту је старо »маџарско гробље«, а с њим је заједно и садашње православно гробље.
За »Маџаре« се још прича да су по овим крајевима садили »маџарске« шљиве, »маџарке«, и да су оне остале од њих. У Дугом Пољу су ме уверавали да је доскора било пањева од оних шљива што су их садили »Маџари«.
Много се прича о томе како су појединци на путовањима по Угарској (као војници) наилазили на људе који су им казивали да су им преци из појединих села у околини Дервенте. Лично се сећам таквог казивања пок. Гавре Вукмировића из Дугог Поља, који се сусрео с једним Маџаром, који га је уверавао да су му стари били баш из Дугог Поља.
В Дугом Пољу, поред необично живе традиције о »Маџарима«, постоји традиција и о Грцима. Лево од речице Љубиоче (мало пре њеног ушћа у Босну) и на коси Талиновачи било је »грчко гробље«. Год. 1948. још је стајао један стећак од кречњака крај друма: из земље му је вирио је дан комад, а мештани су тврдили да је још око 2 м у земљи. Откопаван је око 1940, — тражили су благо, али нису ништа нашли.
У Доњој Дубици има поље Воискова. Прича се да су ту, на месту Плочи, били мост и магацин Марије Терезије! О постанку Новог Града прича се ово. На обали Саве био неки стари град, а на месту данашњег Новог Града су живели кријумчари. Да се спречи њихово кријумчарење — а било је то у време када је било много хајдука (»ешкије«) — подигнута је једна кула, и тако је постао Нови Град.
Свуда у овом крају се прича како је некада морила куга и правила пустош.
Занимљива су предања и о некадашњем муслиманском становништву у сада хришћанским селима. Тако се прича да је у Ботајици ниже садашње цркве била џамија и да су ту налажени муслимански надгробни споменици (»нишани«). Не зна се кад и како је пропала та џамија. У суседном селу Дугом Пољу прича се како су ту некада на Маџаревцу живели измешани »Срби« и »Турци«, тј. православни и муслимани. И једни и други су ишли на исту воду. Православнима било криво што на ту воду иду и муслимани и тамо се перу, а и муслиманима било криво што тамо иду православни. Једном православни убаце комад сланине у врело (»хазну«). Муслимани, да се освете, затрпају врело, па се иселе. Тврде још да је то било после »Маџара«. После је нестало, не знају како, и православних из села, тако да је село опустело сасвим, и тек доцније су се на пустињи насељавали нови људи. Како би се који населио и искрчио, бегови би га »поклапали«, тј. почифличавали.
Треба поменути да је тзв. Хаџина буна (буна Хаџи-попа Петка Јагодића), која је 1858. била обухватила Требаву и Посавину, била захватила и Дуго Поље.
ДАНАШЊЕ СТАНОВНИШТВО
Становништво дервентске нахије је врло мешовито, како по вери тако и по народности. Год. 1937. и 1938. обишао сам неколико српских селâ, а Дуго Поље и 1948, и прикупио нешто података о пореклу становништва, углавном, само о пореклу Срба. Иако штури, ти подаци осветлиће, бар унеколико, етничку прошлост дервентске нахије у новије време.
Опште је предање да је у не тако давној прошлости цео крај био ретко насељен, да је био под густим шумама — и био »пустиња«. До таквог стања дошло је услед неколико узрока. На првом месту су ратови крајем 17. и почетком 18. века, када су ратне операције вођене и на овом земљишту, а последица ратова била је не само сатирање становни штва, него и пресељавање: из турских крајева бежало се на аустријску страну, мада је било и пресељавања у обратном правцу. Како су та пресељавања била жива, види се и по томе што с обе стране Саве има много места која носе иста имена, као нпр.: Брод, Кобаш, Свилај, Прњавор, Нови Град итд. С друге стране, и честе епидемије куге у ранијим столећима много су сатирале становништво: свугде се прича о великим пустошењима која су изазвана кугом. Од осталих узрока могу се поменути тешко аграрно стање и рђава безбедност, али су ти узроци били од другостепене важности, јер су се са таквим стањем људи мирили, макар и привремено.
Последица свега тога била је да је крај обрастао у велике и густе шуме, које ће се у наше време веома проредити, па и нестати у вези с новим насељавањем и множењем становништва. Нарочито је била велика шума у Вучјаку, која је делимично проређена у току 19. века у вези с оснивањем нових села, а у наше дане се немилице сатире услед индустријског искоришћавања и узурпација, јер се становништво веома намножило и завладала велика оскудица у земљи. Има стараца који се живо сећају тих негдашњих великих шума. Ивањско поље је било под мочварама и под огромним шумама. На месту данашњих села Лужана били су велики храстови лугови. Још до пре четрдесет година била је у Новом Граду велика шума, а сада је уопште нема. Прича се у Новом Граду да је некада била толика шума на обе стране Саве да су се над водом састајале гране од стабала са десне и с леве обале.(3)
У Доњој Дубици била је такође велика шума од храстовине, грабовине и јасеновине, Од села до Саве (5 км) могло се доћи све газећи по попадалом дрвету. Сада у том селу не само да нема шуме него је сасвим мало и стабала шумског дрвећа. А некада је било храстова на чијем би пању могло сести и ручати по десет људи. И у Подновљу и у Дугом Пољу су још крајем 19. века били велики лужни храстови.
Шуме су биле спахијске, и по њима је пуштана стока. По храстовим шумама су жирили свиње. Било је много вукова и од њих би се људи склањали на храстове. Још за турског времена, вероватно у првој половини 19. века, било је индустријске експлоатације тих шума. Прича се, наиме, много о томе како су тада долазили »Крањци« (Словенци) и секли храстове. Тада су овдашњи сељаци, који су дотада знали само за секире, први пут видели »жагу« (велику тестеру). Шуму су секли и пржили ћумур.
Земљиште које није било под шумом, нарочито оно поред река, веома је мало обрађивано. Оно је било под травом и служило као пасиште и као сенокос. (Напомена: Раније смо анализирали податке о нашем подручју у вријеме иза Пожаревачког мира 1718-1739 . године, па смо на подручју данашњег Полоја који се тада спомиње под називом Сопот, а тек касније Струга и Полој, видјели податак да су ту ускоци из Рушчице напасали своју стоку.) Тако, нпр., први досељеници у Дугом Пољу косили су само онолико сена колико им је требало за прехрану своје стоке, а остало остављали су да пропада на ливадама. На тим местима су зимовали сточари из разних планинских крајева јужно од Саве, и они су се у великом броју овде насељавали; велик број родова зна да су им преци пре насељавања долазили ту као сточари на презиму. За насељавање дервентске нахије био је од особита значаја долазак сточара из Врховине, особито из Имљана. (Напомена: Овде аутор очито мисли на Врховине и Имљане са подручја данашње републике Српске https://sh.wikipedia.org/wiki/Imljani , односно дио подвлашићког платоа, који се налази на 15км зрачне линије сјеверозападно од планине Влашић i Травника . Међутим, и сами Имљанци су изгледа још раније насељени у ове крајеве из Херцеговине и Старе Зете, о чему такођер постоје извори, што значи да су селења и померања становништва била етапна, а понекад и у супротном смеру, нпр. из Славоније и Срема, назад у Босну. О томе има занимљив текст на следећем линку http://srbiubih.com/kroz-bosanske-planine-imljani-i-imljanci гдје се наводи: „Sva je prilika da su Imljani iz Stare Zete, iz onog kraja gde se razvila plemenska oblast Bjelopavlići. Cvijićev sestrić i saradnik g. prof. Petar Šobajić navodi u svome štampanom radu „Bjelopavlići“ da je u današnjim Bjelopavlićima živelo pleme Lužani, koji su imali i svoga bana, i da su njegovo potomstvo potisli potomci Bijeloga Pavla. Samo je ostalo nekoliko kuća od tih Lužana i jedna se od njih zove Simonovići, slave Simon-dan, a drugi Popovići sa istom slavom, i da je među kućama crkva sv. Simona. Održalo se narodno predanje da su Lužani otselili u Dalmaciju i Srem. Tamo ih nisam mogao da nađem nego ovde oko Vlašić-Planine)„. Док су они настојали да дођу до бољих услова за живот него што су им пружали њихови планински крајеви, на другој страни и муслимански власници земљишта, аге и бегови, сами су доводили и примамљивали досељенике, приликом чега су један од другога преотмали чифчије.
МУСЛИМАНИ у дервентској нахији су поглавито варошко становни штво. У вароши Дервенти влада уверење да су дервентски Муслимани већином пресељеници из села Велике, које је некада имало већи значај, па га изгубило пошто је Дервента постала средиште овога краја и пошто је у 19. веку изграђен друм од Сарајева преко Дервенте до у Брод. (Napomena: Негдје сам прочитао и да је село Велика углавном било насељено муслиманима из мјеста Велика код Славонске Пожеге, након турског повлачења из Славоније. Интересантно је да је и данашњи грб мјеста Велика у ствари стари босански грб).
Међу муслиманским становницима има много родова који су по реклом од ранијих муслиманских емиграната из Угарске, Славоније, као и од новијих из Србије. Такви су, нпр., Удварлићи у Дервенти (из Ујвара у Угарској), па Семендрићи у Бос. Броду (из Смедерева), поред многих других. (Напомена: Говорећи о Семберији, Миленко Филиповић наводи да су често кметови били из краја одакле је био бег, па тако спомиње да су херцеговачки бегови Сијерчићи и Љубовићи били власници много земље у Семберији па су на ту земљу насељавали углавном кметове своје познанике из Херцеговине. Ако знамо да су Удварлићи или Уџварлићи били један од власника од којих су полојчлани откупили земљу (у литератури се спопмињу само Алибеговићи као власници 6 селишта у Полоју, које су можда Уџварлићи у међуврену откупили од њих или су били сувласници), а што се види из уговора из којег смо узели попис полојских фамилија , па и ту постоји могућност да су повлачећи се из Мађарске и прије доласка на дервентско подручје ови бегови имали и земљу и у Славонији и да су неки од становника Полоја дошли за њима из Славоније. Видјели смо у нашим ранијим текстовима да се спомиње да су неки становници Полоја и Лијешћа дошли из Рушчице). Дервента је, поставши нахијско средиште и трговачко место, привлачила Муслимане и из других оближњих места, сем из Велике. Тако су се у Дервенту преселили из Оџака Беговићи, огранак Рустембеговића, а из Кобаша Алибеговићи, који су даљом старином из Пеште.
Међу ХРВАТИМА (католицима) је, поред старијих досељеника, велик број скорашњих досељеника из западне Херцеговине и Далмације, који долазе овамо и насељавају се на купљеним земљама, поглавито од осиромашених православних сељана. Има их по селима у појасу од Бос. Брода до Оџака. Раднији су и штедљивији него садашње домаће становништво (које је такође некада било такво). У селу Доброј Води биле су најпре три католичке куће, године 1913. било их је око 15, а 1937. већ преко 50.
Према једном саопштењу, међу католицима у Сочаници треба да има доста родова арбанашког порекла.
Дервентска нахија је била некада богат и напредан крај. Било је то, како ми се чини, док су цене земљорадничким производима биле повољне, јер су одавде извожене велике количине воћа, особито сувих шљива, жита, стоке и др. Последњих година (пре 1938) сеоски је свет веома осиромашио.
Економском и културном напретку сметају још неколике невоље. У селу су веома распрострањене две тешке болести: туберкулоза и маларија. Маларије нарочито има у селима поред реке Саве, Укрине и Босне. У Дугом Пољу, а вероватно и другде, веома је раширена гушавост. Умирање деце је страховито: у православној парохији Детлаку, као и у Осјечанима на десној страни Босне око 80% умрлих су мала деца. Узроци толиком умирању деце су вишеструки. Многа деца умиру свакако стога што се деци не обраћа сва потребна пажња. Услед великог сиромаштва има и тога да се жели да умре дете!
С тим у вези још да напоменем да је и алкохолизам невероватно развијен, нарочито код хришћанског становништва. Пију не само мушкарци него и жене, како код православних тако и код католика. У недостатку праве ракије последњих година (пре 1938) се пије чак и денатурисани шпи ритус! Исто тако је веома раширена и употреба дувана: пуше и жене у вели ком броју.
У прошлости долазили су у села дервентске нахије с пролећа сточари са стоком од Травника и из бањалучке Врховине, а у турско време и тзв. »Арнàути«, сточари из горњег Полимља. У новије време долазе сточари у мањем броју, јер је и овде мање услова: некада су могли да закупљују од бегова и ага простране паше, којих сада више нема. Пошто су те испаше издељене, »овчари« сада долазе у знатно мањем броју. »Овчари«. од Травника и из других планинских крајева који и сада долазе бораве овде од краја фебруара или од марта до краја априла и враћају се на своје планине, пошто им се овде овце изјагње, тако да код својих кућа буду о Ђурђеву дану, када се и стригу овце. На магарцу преносе постељину (ћебад) и посуђе. (Напомена: Овчара се и ја сећам док сам био дијете. Кад су пролазили Бродским Пољем и тјерали овце , ми би дјеца идући из школе, пратили их знатижељно и са дивљењем проматрали њихове овчарске псе). Обично закупе пашу од неког, или крећу се пољем са стоком и ником ништа не плаћају. Неки домаћини пусте да 500-600 оваца ноћивају на њиховим земљама да их ђубре. Неки су тако држали овчаре и по месец дана, па би им направили и колибу, све ради ђубрења.
Нови град. Раније је село било у пољу, 3 км ниже од данашњег, па су се склонили због воде, а и Турци су их нагнали да се збију.
Као најстарији родови у Новом Граду сматрају се међу православнима: Ракићи (17 к., св. Алимпије, 26. нов.) и Панићи (15. к., Ђурђевдан). (Напомена; И полојски Ракићи славе св. Алимпија, па је могуће да су у сродству). Не зна се одакле су пореклом. — Бијелићи (8 к., св. Лука) такође се сматрају најстаријим досељеницима. Пошто им је дед говорио: бешједа, шједи, шјећи, шјести и сл., мисле да су пореклом из Црне Горе. (Напена: И полојчани имају исти изговор, а користе и неке спефичне изразе као нпр. натра, а не разбој или стан као другдје, и друге ријечи типичне за становништво Дробњака, што може да упућује на њихово поријекло из Црне Горе). Из Новог Града су се Бијелићи селили и у Доњу Дубицу и Липик. Огранак Бијелића су у Новом Граду Станковићи (5 к.). Један од Бијелића пребегао је још за турског времена у Топоље у Славонији, и то због »крви« (убио је неког Муслимана). (Напомена: Већ сам раније писао како је и полојско становништво за вријеме буне у Вучјаку било преселило у Топоље, Шушњевце, Драготин и друга, углавном српска села. Вратили су се тек по аустријској анексији Босне).– Тадићи су пореклом из Бос. крајине. — Богдановићи су дошли у Нови Град из Сухог поља или из Ботајице, Лазићи су дошли из Ботајице, а Панићи из Пјеваловца. — Мушкићи (7 к., Јовањдан) старином су Нинићи из Крушкова Поља (Милошевац).
Многи од православних становника Новога Града пребегли су за турског времена у Србију сувим преко Славоније и Срема или на сплавовима. Од католика у Новом Граду Копићи су дошли из Домаљевца, а дед Лекића, који је био ковач коса, дошао је из Новог Шехера.
Доња Дубица. Најјачи род у селу су Горановићи (28 к., Ђурђевдан). Верују да су пореклом из Црне Горе, одакле им је дошао предак са три сина: Јовом, Ристом и Николом. Сада су у селу унуци те тројице. Горановића има још у Дугом Пољу и код Бос. Брода. Нинковићи (11 к., Ђурђевдан) дошли су из Обудовца, где их још има, а одакле им је дошао прадед Петар. Има их и у Новом Граду – Драгић и (5 к., Јовањадан) пореклом су из неког села код Бање Луке. Међу многима из Д. Дубице који су 1876. отишли у Србију као добровољци били су и браћа Јакова Драгића (који је 1938. год. имао 86 година) Триша (умро око 1935) и Јоцо (умро 1937), који је остао у Србији као учитељ и имао сина трговца у Београду. — Прапрадед Станића (1 к., Јовањ дан) дошао је из неког предела са границе Црне Горе и Херцеговине. Одавде су се Станићи селили у Милошевац преко Босне и у Клакаре на Сави. – Вревићи (10 к., Ђурђевдан) не знају одакле су пореклом. – Изумрли Јовановићи су били пореклом из Бос. крајине.
Међу католичким родовима у Доњој Дубици има их који су пореклом из селâ на десној страни Босне.
Гнионица. Међу православнима најстарији род су Ракићи (Игњатијев дан), који су пореклом из Бос. крајине, а после њих су дошли, такође из Бос. крајине. Врањеши (4 к., Арханђеловдан), по којима се читав део насеља око цркве на левој страни потока Гнионице зове Врањешима. – Патковићи (5 к., Ђурђевдан) дошли су у Гнионицу из Обудоваца преко Босне. Има их и у селима око Бос. Брода. (Напомена: Патковића има у Полоју, а можда и околним селима).– Ђурићи (4 к., Трифуњдан) дошли су из Милошевца преко Босне. Има их и у Клакарима.
Многи су се и из Гнионице преселили у Милошевац преко Босне.
Ботајица. По предању, изнад сеоске капеле било је некада муслиманско насеље са џамијом.
Глигоревићи (5 к.) су пореклом од манастира Озрена.
Дуго Поље. Године 1948. ово насеље је имало око 420 домова, а у свом почетку имало је, како се прича, само шест. Већину становништва у селу чине они који су пореклом из Имљана. Махала Варош добила је име, по народном објашњењу, на тај начин што се ту у почетку нагусто подигло неколико кућа, па одатле унаоколо крчили и расељевали се. По другима, махала Варош је добила име по томе што је ту некада била чаршија. На више одатле налазили су ковачку троску на два места; на једној ботајичкој и на једној дугопољској коси.
Први или један од првих који се доселио из Имљана био је неки поп, од ког воде порекло овдашњи Поповићи, Ружојчићи у Божинцима и Бјелобрци у селу Батару (у Семберији). Данас (1937) овоме роду припадају у Дугом Пољу: Поповић и (18 к), Антићи (7 к.), Милојевићи (10 к.) и Шарчевићи (11 к.), дакле, у свему 46 кућа. Њихови су огранци и Пајићи и Боројевићи. С огранцима у Ботајици и у Подновљу има их око 100 породица. Сви славе Симеуњдан. О свом пореклу причају ово. У Имљанима било је у њихову роду увек попова, и то у један мах у кући по три до четири попа. Један од тих попова венча сасвим млад брачни пар. Из страха да га не казни владика, крене он са својом породицом и насели се у Дугом пољу, коме је он дао то име. Док су били у Имљанима, звали су се Грубачи(4) и били су на својој земљи, а у Дугом пољу су се населили као чифчије, Грубача има и сада у Имљанима. Доскора је у Дуго Поље долазила на зимовање стока попа Данила Грубача из Имљана. По дру гом предању, које ипак не искључује оно прво, предак који је кренуо из Имљана звао се Ружоја, и стога је заједничко презиме свих огранака овог рода било Ружојчићи. По овом предању, Ружоја је крнеуо из Имљана због тескобе: били су сточари и било их је деветоро браће, па једни прешли због тескобе »из дивине у питомине«. Спустили су се тамо где су и раније долазили са стоком. На тај начин су појединци уопште себи одабирали (»бегенисавали«) места за насељавање. Ружојчићи су били први који су се насе лили у Дугом Пољу крај реке, па су се после преместили у шуму. И Поповићи у Дугом Пољу и Подновљу су дали неколико свештеника. Код куће пок. Попа Јове Поповића у Поток-махали била је капела (»ћелија«), па је стога ту доцније подигнута црква. Била је капела (»ћелија«) и у Лугу, у махали Кутловцу, и ту је некада одржаван сабор о Спасовдану. Године 1938. од овог рода био је свештеник поп Богдан (рођен 1890), парох у Подновљу. Свештеници су били и његов отац Симо. (1864—1937), дед Јово, прадед Божо. Прадед Јово био је учитељ у Дугом Пољу, али су и његов отац и даљи преци били попови, тако да је поп Богдан десети свештеник у правој линији у овом роду. И прапрадед Јово требало је и спремио се да буде поп. Кад је на испиту код владике рекао да је исекао неке Турке, владика му рече да не може бити поп, јер је чинио крвну жртву па не може и бескрвну, него нека спрема сина за попа. Допустио му је да може да чита молитве болесницима, али да епитрахиљ виси о клину и да се болесник подвуче под епитрахиљ. Јово и његов син Божо су учили код калуђера у манастиру Тамни, а млађи поп Јово II је учио у Врањаку. После Поповића по старини су Бабић и (3 к., Симеуњдан). – Стари досељеници су и Врачевићи (Никољдан). — Затим: Тубаци – Тубаковићи (4 к., Ђурђевдан), Радуловићи (око 20 к., Никољдан), Околић и (око 10 к., Тривуњдан), Теофиловићи (око 7 к., Ђурђевдан), Ђурићи (6 к., Стјепањдан) старином су вероватно од Бање Луке; били су најпре у Ботајици, па због бėга побегли у Дуго Поље.
Други велики род у Дугом Пољу су Ковачевићи (око 20 к.), који су дошли из Посавине. Њихови су још огранци: Митровићи у Дугом Пољу и Кнежевићи у Копривној. (Напомена: Пишући о мојој фамилији тј. полојским Ковачевићима споменуо сам да једино они и Ковачевићи из Дугог Поља на цијелом подручју Вучјака славе Ђурђевдан, али ни за једне ни друге се не наводи одакле су пореклом. Додуше за Ковачевиће из Дугог Поља се каже да су дошли из Посавине, али је то очигледно била само једна од одредница на њиховом путу, јер и сво то становништво Посавине раније доселило из Црне Горе, Херцеговине, Имљана и Врховине , али према неким изворима и са подручја Крајине и околине Бања Луке, нарочито за вријеме Битке под Бањалуком 1737. године, о чему смо већ писали. Идући тим трагом дошли смо и до занимљивог трага о могућем пореклу Ковачевића забиљежених на подручју Челинца код Бања Луке, у раду ПОРИЈЕКЛО СТАНОВНИШТВА ЧЕЛИНАЧКОГ КРАЈА гдје се наводи: За Ковачевиће из Шњеготине се прича да су поријеклом из Чивчија. А у даљној прошлости су од Дробњака и славе Ђурђевдан. Они се помињу и у „Дечанској повељи“ 1319. Године као становници Дубровачког залеђа.У овим крајевима они су клесали камен и израђивали стећке-надгробне споменике. Ковачевићи су врло распрострањени у Херцеговини нарочито око Билећа, Гацка, Требиња, у Поповом пољу, Љубиња.. Најчешће су досељеници из Црне Горе и славе Никољдан, Ковачевићи досељеници из Кнеж_долиме славе Св. Игњатију. Неки славе Ђурђевдан, Митровдан, Јовањдан и Аранђеловдан. Ковачевићи око Јајца и с подручја Бос. Крајине су, по причању, од Вука бранковића). — Јанковићи I (4 к., Арханђеловдан) из Ливна су, одакле им се доселио прадед Мијат. — Дајићи (око 15 к., Симеуњдан) дошли су у Дуго Поље из Милошевца. – Ковачевићи II (2 к., Никољдан) дошли су пре 45 година из села Козице код Санског Моста.
– Којићи (6 к., Ђурђевдан) у Дугом Пољу, Ботајици, Јошави, Трњанима и Подновљу су сви један род. — Затим: Тешановићи (6 к., Симеуњдан), Зелинци (4 к., Никољдан), Вукмировићи (6 к., Ст. Дечански), Јанковић и II (Ђурђевдан), Јанковићи III (Јовањдан), Боројевићи (5 к., Симеуњдан), Жарићи (10 к., Трипуњдан). Има их и преко Босне.
Подновље. Први су се на земљишту Подновља населили преци Богдановића (св. Стеван) и Предојевића (Никољдан). Дошли су из неке Крушевице. (Напомена: Насеље Крушевица постоји у Србији, Црној Гори, Македонији, Босни и Херцеговини и Хрватској. Овде се вјероватно мисли на Крушевицу у околини Љубиња или Лукавца, а могуће и Крушевицу код Славонског Шамца, ако узмемно у обзир могућност досељења из Славоније, тј. Војне Крајине). Овде су се окумили и дванаест пута ломили кумовски хлеб, тј. кумовали о венчању, док се није намножило и другог света.
Предак Предојевића дошао је овамо бежећи због крви, пошто је убио Турчина. – Калабићи и Теофиловићи (7 к., Ђурђевдан) од Калабића су из Новог Града(5) – Род Даниловићи су старином од Имљана.
Док је пре четрдесет година у Подновљу било само око 50 домова, 1937. било их је 260.
Мајевац. Најзначајнији род у овом селу су Поповићи, који су огранак херцеговачких Зимоњића. И ова босанска грана Зимоњића дала је велик број свештеника, међу којима су се особито истакли: пок. Василије, митрополит бањалучки († 1939), пок. др Симеон, епископ злетовско-струмички († 1939) и брат му пок. др Томо Поповић, ректор Сарајевске богословије.
Детлак. Ратковци (Арханђеловдан) доселили су се из Раткова. Пре неких осамдесет година (тј. око 1860) био је у селу учитељ Теодор Ратковац. – Симићи (1 к., Игњатијевдан): Сава Симић је дошао 1909. из Палачковаца у прњаворском срезу, а старином је из Табак-Илове.(6)
Лужани. – Пре 70 година у читавим Лужанима је било само око 15, а 1937. већ 135 кућа. Пиваши, велик род у Лужанима и Кострешу, старином су из Пиве. — Стојаковићи (4 к., Никољдан): дед им је прешао у Лужане из Ритешића, где их још има. – Новији досељеници су: Ранито вићи, Новаковићи и Секулићи; Ранитовићи су вероватно из Црне Горе.
Забрђани. Плавшићи у Барици су пореклом из Херцеговине. С њима су се били доселили још неки родови из Херцеговине.
Винска. Шукурме у Винској (15 к., Игњатијевдан), Вишњику, Сијековцу и Лужанима су пореклом из нeког Крушева. (Напомена: Не зна се о којем се Крушеву ради, јер постоји мјеста са именом Крушево, у Хрватској, тј. Српској Крајини у близини Обровца, у Србији у близини Новог Пазара и Лепосавића (Крушебо -ибарско) , у Босни и Херцеговини у близини Стоца, у Македонији, у Црној Гори близу Бијелог Поља).— Џабићи у Винској, Дервенти, Београду и др. пореклом су из Лике. (Напомена: Џабића има и у Полоју, па ако су из Лике то би могао бити тај правац досељавања у Полој из Славоније, тј. подручја Војне Крајине гдје се спомињу многе ускочке фамилије).
Лијешће. Јелићи (св. Тривун) старином су Сувајци из Планине, одакле су давно дошли. (Напомена: Не знамо на који крај се то односи. Постоји село Суваја код Босанског Петровца, као и суваја у Србији код Крушевца, а с дрге стране, Планина се називаju планинскa sela око Сарајева. Морамо то још провјерити, да ли има и неки други крај са истим именом).Род су им Несторовићи у селу Бањанима у Србији. (Напомена: Бањани је насеље у општини Уб). — Чечавци су пореклом из села Чечаве (Напомена: Чечава је подручје сјеверно од Теслића). – Топићи (6 к., Петровдан) и Трифковићи су пореклом из Крајине. — Максимовићи (3к., Стјепањдан) скорашњи су досељеници – дошао им је отац – из Винске. Има их и у Подновљу (4 к.). — Сремци (13 к., св. Василије) вероватно су пореклом из Срема. Има их и у Бос. Броду, — Судећи по презимену, пореклом су с леве стране Саве и Себастијановићи. (Напомена: Овде поново видимо могућност досељавања неких полојчана из Славоније и Срема, тј. подручја тадашње Војне крајине).— Душанићи (4 к., Никољдан), старином Кокићи, не знају порекло. Одавде су селили и у Клакаре, а има их и у Полоју (Напомена: Постоји насеље Кокићи у Босни и Херцеговини у близини Јајца, па је могуће да ту постоји нека веза са тим презименом). (Напомена: О породици Душанић нашли смо занимљиве податке у раду „Прибинић и његови становници“, гдје се наводи следеће: ДУШАНИЋ: Према народном предању Душанићи су старином Прибињићи који потичу из Старе Херцеговине. У то време Стара Херцеговина обухватала је, сем територије садашње Херцеговине, и Фочу, Горажде, Чајниће, Никшић, Пиву, Дробњаке Бањане. Из Старе Херцеговине су се прво одселили у Подриње, а потом у Посавину. Из Посавине се у Прибинић у 18. веку доселио поп Горан са снајом Душаном (по којој сада породица носи презиме Душанић) и унуком Лазаром. Лазар је имао три сина: Недељка –
Неду (био је први кнез у Прибинињу), Игњатија – Игњу и Гаврила – Гавру. Славе крсну славу Ђурђев дан.“ Дакле, и овај податак о Душанићима показује да је било више праваца селења чланова појединих породица. Углавном као и многи други прво из Црне Горе и Херцеговине, гдје су могуће стигли и са Косова, у Подриње, па потом у Посавину, а из Посавине у Прибиниће, мјесто између Теслића и Котор Вароша. југоисточно од Банја Луке.)
НАСЕЉА
Планине Мотајица, Вучјак и Крњин су све до наших дана биле под великим шумама. Последњих година нагло нестаје тих шума, делом услед индустријског искоришћавања, а делом услед узурпација и додељивања шумских површина аграрним интересентима, што је у вези са множењем становништва и деобом задруга. Много је предања да је била велика шума и по пољима поред Босне и Укрине и да су је крчили досељеници, преци данашњег становништва. Тако, нпр., у Новом Граду се сада само још по оградама могу да виде остаци шумског дрвећа. Треба ипак имати на уму да је у ранијој прошлости крај био добро насељен, па се становништво проредило и израсле шуме после ратова и епидемија крајем 17. и у првој половини 18. века.
Значајно је да ни по пољима нема збијених насеља. Насеља су, по правилу, пространа и разбијена. Једино што куће појединих родова образују прилично згуснуте групе, понегде доста велике. У Ивањском пољу поред Саве су веома разбацана насеља, а опкољена су бујном обалском и ритском вегетацијом. Још је већа разбијеност насеља у брдима, где су куће растурене по косама и шумама. Ту има села, као што су нпр. Дуго Поље и Ботајица, са по 300—400 кућа, а растурених у једном правцу и на дужини од 8-10 км. Поједини делови насеља у једном делу предела називају се, као и у оближњем Крњину, Усори или Жупи, »паланке«. Тако нпр. село Детлак се дели на три »паланке«. Брдска насеља се често деле на »Горњане« и »Доњане«: више и ниже махале. Некада је било много кућа које су имале једно једино одељење. Људи педесетих година које сам сретао 1948. памтили су их добро. У неких сиромаха било је и 1948. таквих кућа, али су оне сматране и служиле су као привремен стан.
По казивању, у Дугом Пољу (1948) првобитне су куће биле у потпуности од дрвене грађе: од брвана урезаних (уклопљених) у ћерт. Уопште није било гвоздених клинаца у њима. Кроз све ћертове, који би се прет ходно пробушили сврдлом провукла би се мотка. Само су зидови око собе били облепљени. Кров је био једноставан: низак, без рожника. На вратима није било шаркија, него »кушаци«; као кратка продужења (клинци) уденута у избушене рупе у доњем и горњем прагу.
У погледу на кућу прво је што пада у очи да села у водоплавној равни поред Саве представљају област сојеница. Сојенице се граде од исте грађе и истог су типа као и куће на суву, али само с том разликом што им је под одигнут од земље помоћу побијених соха, које се већ ретко виде, или помоћу стубова од цигала. Висина тих стубова зависи од највишег водостаја на месту где се подиже кућа. Има и тога да се куће подижу на вештачким хумкама од земље. На исте начине се подижу и зграде. Типичне су сојенице у селима Полоју и Лијешћу, али их има и другде, па и по Босанској посавини, источно од реке Босне.
Кад су поплаве и високи водостаји, што се дешава веома често, ста новинци сојеница чамцима одржавају везу с осталим светом. Око њихових кућа су ретке зграде, и све намирнице се чувају у кући. Снабдевање дрвима зими за њих је једно од најтежих питања, иако свуда унаоколо има лугова и ритова.
Имућнији сељани граде куће од черпића или цигле, али је још и 1938. била карактеристична кућа дервентске нахије мала полубрвнара — получатмара.(7) Место брвана (1938) сада су обично дебеле даске. И такве де беле даске (талпе) зову се брyна. Сиромашнији живе у веома малим и бед ним кућама: у Лупљаници сам 1938. видео две такве кућице чија основа није покривала површину већу од 5-6 м. Сиромашнији људи, поред тога што живе у тако малим кућама, немају око кућа никакве зграде: оно што имају жита, сместе на таван у кући.
За време аустро-угарске окупације било је у овом крају Талијана који су израђивали циглу и градили разне зграде. Од њих су и мештани на учили да праве циглу, што сада (1948) уме већ сваки сељак. Једино је за слагање цигле за печење потребан искуснији човек.
Огњиште у дрвеним кућама је на средини »куће«. Још и 1948. било је тога у Дугом Пољу да се ватра на огњишту ложила и одржавала на следећи
начин: на огњиште се навали клада која гори и по седам дана, а на њу стављају мања дрва. Док није било шпорета, хлеб је печен на огњишту под »цријепом« (пеком). Цријепње су куповали од лончара. Није било хлебних пећи. Млинари пеку једноставно хлеб у врућем пепелу; било је случајева да се тако ради и по кућама чак и 1948. Новије куће од земље редовно имају »шпорете«.
У соби је патос од дасака, а од намештаја сто, кревет и клупа. Зими се у собу уноси шпорет.
Над собом је таван. На тавану се суше жито и месо. Да у таван не би улазило много дима, он је затворен даскама према »кући«.
У старије доба на прозорима су разапињали осушене свињске мехуре. Дешавало се да зими дође на прозор жуна, па га прокљује. Сада су свуда прозори од стакла. . Посуђе је у старије време било већином од дрвета, тикава и од земље. Земљано посуђе су куповали од лончара из Уларица (код Тешња).
Унутрашњост куће су још у недавној прошлости, у прошлости која се памти, осветљавали свињском машћу: ставила би се маст у какав мали суд и у њу фитиљ од крпе који би се упалио. Други начин освјетљавања, приликом вечерања, био је да једно чељаде држи упаљену бакљу од жестикова дрвета док остали вечерају. Кад би ишли ноћу на прело, осветљавали би пут бакљама од храстовине, која се стуче и осуши поред пећи.
За време борби 1941-1945. куће су већином погореле, па се отада граде нове куће од боље грађе.
Савремене куће имају обично магазу (подрум) за успрем. Раније је за то служила посебна зграда од брвана — звана амбар или успрем. У ту зградицу се улазило кроз вратанца под кровом, а унутра су била окна за разне врсте жита. На подручју Вучјака су постале реткост.
Уџера је мања зградица од дасака покривена дрветом.
За брдска села су карактеристичне зграде киљери, у којима се држе хаљине, храна и сл, и спавају млађа чељад. Ако је у задрузи више ожењених чланова, тада сваки од њих има свој посебан »киљер«. У но вије време се граде веће куће у којима свака породица има своју собу место »киљера«.
Сем тих, имају још ове зграде: пушнице или »собице« за сушење шљива, амбаре и кошеве, качаре, зграде за стоку (»окôлац« за свиње) и др.:
На рекама Босни и Сави било је некада много »водених млина«, који су на великој води и чија је кућица смештена на пловним објектима, на две лађе или на једном чамцу. »Лађа« је моноксилон, издубен из јед ног букова или храстова стабла, а »чамац« је »сашивен« од дасака (»план ки«). Сматра се да је боље да је млин на чамцу. Ако је млин на чамцу, тада му је обично »лађа« као одводница: на њу се наслања други крај вретена. Откако се после првог светског рата граде моторни млинови, нагло нестаје »водених млина«. Тако нап. у Новом Граду било је доне давно седамнаест, а 1938. само још један такав млин на Сави. »Риечњак« је млин на мањој реци са кућицом на суву.
ПРИВРЕДА
Привреда је мешовита: преовлађује земљорадња, и то особито житар ство, воћарство и сточарство, а у новије време многи одлазе у службе и на рад код железнице и у индустријска предузећа, и то чак до Зенице и Сарајева.
Раније је зоб слабо сејана. Ко није имао волове, није је ни сејао. Много се гаји кукуруз, а уз кукуруз, као међуусев, бундеве, које се особито користе за исхрану свиња и, делимично, и у људској исхрани. Раније је свака кућа цедила уље из бундевских семенки. Међутим, сада се ретко сеју тикве. Раније су воду пили најрадије из тикава. Било је и тога да се омања тиквица спреми за суд за ракију и окити, оплете бопцима (зрнима) и вуницом. Од тикве је била и теглица (тј. натега) за ракију. Буљак је сасвим мала тиквица, као чашица, која је служила само као судић за со, тј. као сланик.
Раније се орало дрвеним плугом на ком су само лемеш и цртало били гвоздени. Те плугове су правили сами. Могао се 1948. још негде видети такав плуг, којим су се тада служили само за преоравање ледина, јер такав плуг не преврће сасвим бразду. Обичан плуг је вукло 4 или 6 волова. И кола су била сасвим дрвена: било је »чудо« кад је негде око 1890–1900. један сељак у Ботајици набавио ланац за кола (Дуго Поље).
Лан се сејао у знатним количинама, а сада мање. Сеје се и коноп ља. Пошто се лан посеје и назуби, коље се курбан, и то на зубачи. Ако сеје мушкарац, коље петла, а ако сеје женско, коље кокошку. Тада веле: »Ако иско други курбан, не нико!« Глава од курбана се закопа у орање, а остало се поједе. Главне су справе за обраду лана и конопље ступа и трлица. Најпре се ставе лан или конопља у ступу, чији се горњи део покреће — одиже ногама, а онда у трлицу, којом се избија поздер и омек шава влакно. Уз трлицу је даска као седиште. На трлици је жлеб; као трлац сада обично служи гвожђе, али их има и дрвених. Гребени су исте и за вуну и за конопљу. Преслицâ има равних, али се за предење боље вуне, оне за основу, употребљава округли баш лук (сl. 7), који се купује од Каравлахиња.
Башлук се натакне на штап; бољи, прави штап украшен појасевима (прстеновима) такође се купује од Каравлахиња, од ко јих купују и вретена, мосуре, шункове, чанке и др. Сами сељаци праве натре, али брда купују од брдара из околине Зенице.
Крај обилује воћем, особито шљивама, од којих се прави много ра кија. Знатне количине се и суше. Прави се и пекмез. Много је јабука и крушака. Делимично се суше, а од дивљих јабука праве сирће. Некада су за гајење воћака употребљавали косир који је сада велика реткост. Дрвено корито и туча к служе за туцање, разбијање јабука, и онда се та маса ставља у жећку (пресу) да се помоћу ње цеди сок, од ког ће правити сирће. Од крушака такиша и од дивљих крушака прави се тур шија, пријатно освјежавајуће пиће.
Данас су говеда и свиње главна стока коју држе; некада је било много оваца. Свака кућа држи по неко свињче које храни кукурузом, бундевама, репом и др., сем што их изгоне и на пашу. Нешто свиња продају, а нешто кољу за зимницу. У Дугом Пољу је на левој страни Љубиоче раван Свињци; ту је једно место које се зове Колибиште. Некада су поједини домаћини у селу имали и по 100 свиња и на то место, ради близине воде, догонили су крмке из читавог села. За свињаре су подизане колибе. По 2–3 домаћинства су подизала заједничку колибу за своје свињаре, али су свиње сваког домаћинства чуване посебно. Свињац је био oграђен простор, а одозго су биле полуге као кров. Ту је зими свињама полагана храна. С јесени, кад приспе жир, свиње су теране у шуму, која је била свуда унаоколо.
Пчеларство је прилично заступљено у наше време. Трнка је кошница плетена од лозе (и од дрвета), а кадањ је дубина од букова, врбова или јошикова дрвета.
Сваки домаћин који ради о пчелама има штипала од дрвета за цеђење воска.
Одбегли рој припада ономе ко га нађе: он га »закрсти« (зареже на стаблу обичан крст) и тиме обележи да је рој његов.
НОШЊА
Ношња је код становника дервентске нахије веома различита. Не само да се разликују у ношњи православни, католички и муслимански се љаци једни од других, него има знатних разлика и код припадника исте верске групе. Једино што су разлике у ношњи католика и православних у Ивањском пољу сасвим незнатне. Те су разлике поглавито у бојама. Код Брђа или Брђана у Вучјаку ношња је уопште једноставнија и собом шивена, а код Посаваца је са »грађом« (накитом) и нарочити мајстори израђују одело. Ношња код православних Срба у селима у јужној подгорини Вучјака (Дуго Поље, Подновље и др.) углавном је иста као и у оних на десној страни реке Босне, у подгорини планине Требаве.
Последњих година (пре 1938) чак се и по овом крају била прилично раширила мушка мачванско-шумадијска ношња, и то преко Бос. Шамца. Ту ношњу не само да су примали радо православни, него су и католици могли да се виде у тој ношњи, као што сам их виђао у Новом Граду и Јасеновцу (Влашкој Махали), а вероватно да је те ношње било и код католика у другим селима. Једино што католици неће да носе шајкачу.
Сукнени делови одеће граде се од домаћег и од куповног сукна. По селима није било терзија, него су вештије жене кројиле и шиле и сукнене хаљине. Оне су правиле и украсе гајтаном, а и бојадисале су тканине. Било је и тога да занатлије у варошима израђују и продају готове сеоске сук нене хаљетке: гуњеве, фермене, копоране и чакшире. За израду гуњева некада се много трошило сукно »бугарија«, мрко сукно са ресама на наличју, које је донешено из Бугарске. Како свет нагло осиромашују и како је оваца све мање, све је мање услова за израду домаћег и куповину страног сукна. Док се пре првог светског рата свет одевао врло лепо и богато, 1938. био је велики назадак у том погледу.
Женска ношња у селима поред Саве веома је слична славонској: карактеристични делови су дуге а широке кошуље и велике мараме на глави. Приликом прања рубље се много плави, тако да кошуље изгледају као да су од плавог платна. У новије време се употребљавало и зеленило.
Некада је женској деци шишана коса све до шесте или седме године, а понегде (Нови Град) се тако ради и данас (1938).
Карактеристичан део у женској ношњи је тзв. јаглук, који носе девојке, нарочито код католика. То је око 15 цм широк а доста дугачак комад платна, украшен везом. На једном крају му је велика кита (»ружа«) од беле или разнобојне пређе. Јаглук се ставља на главу тако да та кита буде изнад чела. Другим крајем јаглук пада низ леђа. На том крају су ресе.
Кад девојка стави на главу јаглук, знак је да је за удају. Тај обичај се код православних у Новом Граду већ почео да губи. Код католика око Бос. Брода јаглук се зове и крпа. У селу Свилају девојке носе црне мараме.
Некада су (до око 1910) и српске девојке носиле јаглуке. Јаглуци у српских девојака су били од финијег памучног платна (памук двадесетерац), а у хрватских од грубљег платна (памук двојац). После јаглука и место јаглука девојке су носиле фес украшен цвећем – и сл. У новије време девојке повезују главу марамицом, а удате жене носе велику белу крпу, која се на разне начине пребацује преко главе..
Млађе девојке некада (до 1918) носиле су на глави мале капице (плитке црне фесиће) и по њима новце (Нови Град).
И жене и девојке у дервентској нахији носе шарене вунене прегаче, док их на десној страни Босне носе само жене.
У Дугом Пољу се носи само спреда вунена прегача са дугач ким ресама (»поткиће«), али су те прегаче 1948. већ биле реткост; замениле су их кецеље од јефтинијих индустријских тканина (циц и сл.). Жене у Детлаку носе спреда малу прегачу, а позади широку од које један крај подигну и задену за појас. . Године 1948. виђао сам у Дугом Пољу жене које су носиле црне сукње од атласа.
Карактеристични делови женске одеће су зубуни и гуњеви (Дуго Поље, Лијешће). Брђани и католици кажу љетак место зубун. Зубун се кроји од белог сукна; кад се запрља; обоји се у црно. Ако има рукаве, онда је то гуњ. Жене су некада носиле џемадане, само су ти женски »џемадани« имали токе, тј. дугмад прекривена зејом. Те су токе биле на једној, а петље на другој страни (Дуго Поље).
Један мушки хаљетак се зове зубунчић (Лијешће).
Особит је мушки хаљетак тзв. рокља (Нови Град и суседна села). Први ју је понео у Новом Граду Гојко Панић, који је био у Србији. Била је веома у обичају до пре 40-50 година и у православних и у католика. Код католика је има и сада, а код православних се већ изобичајила. Рокља је мушка кошуља на коју је пришивен део са много набора, тако да је у рокљу ишло и по седамдесет »беза« (ширине платна). Кад момак игра у колу, рокља се подиже и дође у водораван положај, као и фустанела код Грка, Тоска, Македонаца и др. Рокље што их сада носе католици убране су само на крстима.
По казивању стараца у Доњој Дубици, некада су се људи опасивали ликом. Сада се опасују тканицама и ремењем. Тканице се ткају на »натрама« (разбоју), али се на њима само оснују (посебна техника). Некада су само мајстори о појасу носили нарочит судић од месинга. У њему су држали маст у коју су замакли ексере (ковачке, у пресеку четвртасте).
Делови мушке ношње су били џемадани од плаве или црне чохе којих више нема; било их је и од белог сукна. Затим су ношени фермени и копорани. Копоран је ужи од фермена, има рукаве и копча се на прсима. Ко је имао, и 1948. је носио гуњ (Дуго Поље). Старије горње хаљетке заменили су прслуци, капути, панталоне варошког кроја и разни пуловери.
До око 1910. око феса су обавијани вунени црвени шалови. Тога више нема. На глави сада носе шешире (већ одавна), шубаре и сл.
Некада су људи сами правили опанке, а сада се свуда носе ку повни. На ногама се носе вунени натачци, приглавци и чарапе, Зими се носе вунене рукавице.
Саставни део мушке ношње су и кожне торбе. Раније је сваки одра стао мушкарац носио торбу, док у новије време (1948) то носи ретко који. Неки су правили сами торбе, а боље су куповане. Било је и торбица и торба пртилица.
Старци су раније носили велике перчине.
НЕКЕ ПОЈАВЕ У ДРУШТВЕНОМ ЖИВОТУ
Живљење у породичним задругама било је доскора општа појава и правило. После рата 1914 – 1918. задружног живота нагло нестаје. Постало је као правило да се син дели од оца пошто се ожени. Нарочито се деле кад се већ ожени и други син. Док код Срба у Дугом Пољу 1948. задругâ већ готово није ни било, код Хрвата у околини био их је још знатан број.
Прича се да су се раније женили у много познијим годинама него сада: мушкарци би и до својих 30—35 година чували свиње, а тек тада би их родитељи женили. Неожењен мушкарац зове се у селима око Дервенте и »бећар«,
За сваког ожењеног члана задруге градила се посебна зградица, звана киљер, килер или киер. Код Хрвата је више у обичају да се каже уџера.
Код Срба у Дервенти (Лужани) са деобом задруге се рачуна унапред и унапред се сагради нека зграда слична кући која ће послужити, после деобе, као кућа једном од нових домаћина.
Чест је случај да приликом деобе задруга неке ствари не поделе нега оне остану и даље заједничка својина нових домаћина, као нпр.: плуг, зубача, кола, секира, тестера и сл. Реткост је да која сестра узме део имања који јој припада по закону: сматра се то срамотом (Дуго Поље).
Кад се млад брачни пар брзо после свадбе издвоји из задруге са мало својих ствари и начини гдегод колибу, каже се за њих да су »диобничићи«.
Старешина у задрузи се зове »старјешина«. И данас се веома често чује израз »дим« у значењу: кућа, задруга.
Раније је свака српска кућа имала читуљу, у коју су уписивана имена умрлих из куће, више свака кућа нема то.
Где се може, води се рачуна да се сродници сахрањују на једној парцели у гробљу.
Било је речних млинова у којима је било по 30—40 сувласника, »кетуша«. Ти сувласници не само што нису увек били род, него је било млинова у којима је било сувласника православних и католика. Сваки сувласник проводи у млину 24 сата, по реду, и њему припада сав ујам од брашна које он самеље за то време.
Међу сувласницима један је као старешина – уста. На његово име је издата дозвола од власти за млин, он представља тај млин код власти и он се задужује порезом. Он води рачуна о свему што се тиче млина и заповеда осталима. Не прима никакву награду; то старешинство је част, и то му је награда.
Ко нема довољно волова да би сам својим воловима могао да обавља разне послове, он спрегне с другим. Зову се онда спреге. Тај се однос уговара о Божићу или Никољдану. А и ко је имао више волова спрезао је, јер је неколико волова пуштао слободно као бакове. Спрезан »безволац« иде с оним који имају волове и рахтило, па учествује својом радном снагом, а овај други ће њему узорати његову земљу.
Кад би ко звао косце на мобу, звао би и старце. Старци не би радили него би их домаћин чашћавао ракијом.
За турског времена није било слободних православних сељака, а вероватно ни католичких: сви су били кметови или чифчије. Највећи власници земље били су Градашчевићи, градачки капетани (чије је било пола Оџака, читава Влáшка Мала, Нови Град и др.), и Рустембеговићи из Оџака. И поједини хришћански трговци из Дервенте куповали су кметове у новије време.
ОБИЧАЈИ
Породична служба. У Дугом Пољу и Лијешћу зову тај обичај »слава«, »крсна слава« или »крсно име«. У селима у равници (Доња Дубица, Нови Град и др.) слава траје само један дан, а код Брђана још се одржава обичај да се слави по три дана. Раније, док су насеља била ретка, људи би остајали и по три дана кад би се где састали о слави или у сличној прилици.
»Ђурђевњаци«, »Никољаци« и сл. су они који славе Ђурђевдан, односно Никољдан. Доста је раширен обичај да се прислужује о празнику који носи исто име, као и празник када пада главна слава. Тако у детлачкој парохији они који славе на Ђурђевдан имају »послужицу« на Ђурђиц, а они који славе св. Стевана послужују на »Стјепанчић« (2. август по ст.). О послужици се пали свећа и поставља софра, али се не спрема кољиво. Они који славе Арханђеловдан и Никољдан немају уопште послужицу. У Лијешћу, пак, који год слави Никољдан, не ради на Никољице, који слави Ђур ђевдан, не ради на Ђурђиц, а који слави Јовањдан, не ради ни у један други Јовањдан – итд.
Уверавали су ме у Лијешћу да у дервентској нахији нема обичаја да се узима слава »по зирату«, као што га има у селима под Требавом на десној страни Босне.
Раније је био обичај да се спремају посна јела ако слава пада у пост (у среду или у петак), односно у току појединих дана славе спремана су посна или мрсна јела, већ према томе какав је дан. »Кршњаче« је бравче које ће се заклати о слави, а »погача« је култни хлеб (ближа околина Дервенте). Свећа за славу је спирално увијена, и то удесно. И чаша којом се гости служе мора увек да иде удесно, а и свештеник за софром кади у том правцу.
Слављење почиње увече уочи празника. То је »уочи (крсне) славе«, како веле у Лијешћу и Дугом Пољу. У Лужанима зову то вече »прислуга« и позивају госте на вечеру. Те вечери носе кољиво свештенику да га освети, а пред госте ће се изнети тек сутра, »на славу«. У Лијешћу у раније време неки су још те вечери »свештали« и дизали кољиво. Тако су радили Сремци и Бардаци, а сада и они то чине на сам дан славе, као што су чинили и остали. В Дугом Пољу пали се увече крај иконе свећа за мртве претке. А о слави гори »славска« свећа за трпезом.
На дан славе главни је ручак и тада се обављају обреди. Правило је да домаћин стоји. Тај дан се зове и »лице« (Дуго Поље). У Детлаку се и сада о слави напија по девет здравица.
Сутрадан после славе је »појутарце« (Дуго Поље, Лијешће). У мно гим селима и тог дана се даје ручак за госте. У ближој околини Дервенте ту гозбу зову »поклеп«.
Поред поменутих прислужби, има и »послуга« из завета и по наслеђу (Дуго Поље, Лијешће).
На овом месту може се поменути и веома раширен обичај одлажења светишту св. Петке код Слав. Брода. Одлази се тако да се тамо буде 8. ав густа по н. Иду поглавито болесни који се заветују да ће отићи једном или три пута, или да ће ићи сваке године. Сећам се да је и мој пок. отац често одлазио тамо због неког завета. Ишао је и из Подлугова код Сарајева, где смо дуго живели. Нероткиње и болесни купују вотивне ликове од воска у облику детета или болесног дела тела и поклањају их цркви. Који иду ради среће у стоци носе вотивне ликове оваца, крава и сл. Поред тога, болесни долазе са свећом обавијеном око оног дела тела који их боли: око главе, око руке итд., а нероткиње доносе свећу у недрима. На литургији се та свећа скине и упали. Коме то долажење помогне, убудуће прислужује св. Петку: пости по петнаест дана пред њен празник, носи кољиво у цркву и зове у госте понеког од ближег рода.
Коледари или коледавци. Уочи Игњатијевдана или Отаца иду у Детлаку поворке »коледаваца« (у суседном прњаворском срезу их зову »чаројице«). У поворци буду један »старац«, једна »баба«, један као »миш« или »мачка«. Сви учесници су мушкарци. »Баба« носи преслицу и њом удара »старца« кад је дирне. »Млада« љуби у руку домаћина и домаћицу. Кад дођу у неку кућу, сваки од њих тражи понешто за себе: »мачак« тражи меса, »миш« тражи шпица итд. У Дугом Пољу играју »коледавци« уочи Материца или Отаца. Њих буде много, не смеју да се пребројавају, а мора их бити непаран број. Носе и нешто живо сакривено (нпр. мачку) да се не могу тачно пребројати. У поворци буду маскирани »ђед« (старац), »баба«, »млада« или »дјевојка« и њен »дјевер«, »мачка« (тај тражи сланине), »миш« (он тражи ораха), »јарац« (који тражи брашна), »пузавац« (који тражи семена од бундеве), и још неколико обичних учесника. И женске улоге изводе мушкарци. »Јарац« носи клепетушу и њом звони.
Поворку предводи »старјешина«. Он носи врећу и у њу скупља прилоге. Иду и засебни носачи. Свој наилазак најављују звоном и песмом, а кад стану пред кућу, певају три пута:
Коледа ледена,
Ова кућа медена! .
Домаћине, газда мој,
Отвори нам бијели двор,
Отвори нам бијеле дворе
И сребрне кључанице!
Живила нам, домаћице!
Ономе ко им не отвори врата и не пусти их у кућу завијају око куће
као вукови или пси и проклињу да би им вукови долазили и правили штету:
Ова врата липова,
До године никога!
Чврсто верују да ће долазити вукови таквој кући.
Што саберу у току ноћи, то или поделе или седе у некој кући (а унапред су одредили где ће то бити) док све не поједу и попију. По селима у равници (напр. у Доњој Дубици) »коледавци« више не иду, а у Лијешћу се не зна да је икада и било.
Б о ж и ћ. О Божићу се пале и три свеће (Дуго Поље). Док је у Лијешћу
био учитељ неки Аркадије, у том селу је ношен о Боижћу »вертеп«.
Према томе какво је време у току појединих дана измеду католичког и православног Божића, католици гатају какво ће бити време у току наредне године (Лијешће).
Као л а з а р и ц е играју Каравлахиње (Дуго Поље).
Кад би настале дуготрајне суше, у Дугом Пољу би ишле г о ј г о л е (посљедњи пут ишле су 1946). Неколико најсиромашнијих девојака, од којих се једна огрне од појаса надоле листом од репушине, иду од куће до куће и певају:
Гојголе бога моле
Да удари росна киша,
Да покисне наше поље!
Ој додо, ој додоле!
Не постуји више обичај ношења ЛИЛА, ког има у селима на десној страни Босне. Медутим, у Дугом Пољу сам слушао 1948. да су у том селу некада уочи Петровдана ношене »машале«, али то је престало пред други светски рат. Тада је било весеље, и то је било прво прело у сезони, јер су отада ноћи дуже.
П р е л о је уопће ноћно весеље на ком учествују момци, дјевојке
и младе жене. Било је и овога кад пођу на прело, праве се као машкаре. тј. стављају браду и бркове од вуне, м маске од хартије и сличнога, опашу се појасом од лика.
М р а т и њ д ан се много празнује, и тог дана жене ништа не раде.
О Дечанском се не зна ништа.
Пољске мулитве и слични обичаји. Обичај је по селима да се преко лета чине »масла« у пољу. На »маслишту«, месту где ће се светити масла, у Детлаку се постави заједничка трпеза. За сваку кућу се освети
посебно мало соли, уља, брашна, масла итд. За том трпезом наздравља се најпре свештенику, и то наздравља најстарији човек у селу. У Винској и у Лијешћу се иде с литијом до места где ће се »светити масла« и у путу се певају само црквене песме.
У Сочаници со раније на дан пољске молитве обилазило и око села и на неколико места светила се водица, Поп би јахао на коњу.
Махала Кутловац у Дугом Пољу има »увјет (завет) за облак« не
раде ни у један четвртак од Великог четвртка – док не падне први сноп.
У цркви у Дервенти има »тежачка свијећа«, за коју се скупљају при-
лози у току читавог ускршњег поста, а поставља се на Велики четвртак.
Од давнине је обичај приликом освећења нове цркве да онај ко
кумује цркви донесе толико платна да њим може да опаше цркву. То
платно остаје као прилог цркви. .
О к о р о ђ е њ а. Раније се много пазило да жена четрдесет дана
после порођаја не иде из куће на воду и сл, Сада се на то не пази. Исто
тако, пазило се да дечије хаљине не задеси напољу мрак јер »не ваља«, али се ни на то не гледа више тако строго (Дуго Поље).
Код Срба постоји лично име Густо; сматрају да је то исту што и
Косто – Коста.
Ако некоме умиру деца од болести, код Срба ће дати детету које се
роди после неколико таквих случајева име Стоја, Стана или сл., или ће мушком детету дати очево име. Код Хрвата је обичај да отац да своје име сину.
С в а д б е н и о б и ч а ј и. Кад српски сватови наиђу поред нечије куће,
из те куће им се износи п о ш т е њ е (ракија). (У Требави сем ракије
износе и уштипака у тањиру,) Обичај је да сватови воде невесту на Венчање једним путем, а враћају се другим путем.
Ако сватови, идући преко њива, наиђу на ограду, развалиће је, — то је њихово право.
С м р т и п о г р е б. Гатају да не ваља код куће отварати и читати читуљу, јер ће онда неко умрети. — Смрт се оглашава звоном.Изузетак се чини са самоубицама. У томе се иде тако далеко да не допуштају звоњење ни за случајне утопљенике, јер то »не ваља« због града.
Августа 1937. задесила ме у Дугом Пољу страховита провала облака под Вучјаком, од које је зачас набујала речица Љубиоча, у чијим
је таласима случајно нашла смрт једна жена. Тада сам забележио и ова веровања: 1) киша неће стати док се не извади утопљеник из воде и 2) утуопљеник треба да се укопа крај воде, која треба да га прелије трипут, јер би иначе настао потоп.
На укоп мртваца и на задушнице зову све оне које позивају и на
славу. То је »узов«. Покојника сада носе на гробље у дрвеном сандуку.
Ако је гробље удаљено, покојника возе на колима, зими на саонима, а
у селима крај Саве и чамцем.
Човек који није раније никада ишао на укоп треба прво да пође на
укоп каквом старцу. Код Срба у Дугом Пољу је обичај да се мртвац
вози на гробље на саонима, па тако раде и усред лета да би се избегло
трескање мртваца. Тада се на волове не виéе: »Ајд!«, — него се терају
ћутећи.
Спровод се одмара на путу до гробља на три места. У неко стабло
на сваком од тих одморишта усече се крст (»закрсти се«). У Детлаку такво место где се одмарају с мртвацем зову почиваљком. На једној почиваљци сам видео велики храст са много усечених крстова. Ако спровод треба да пређе преко какве воде, тај одмор се, по правилу, врши кад дођу до воде и крст се усеца на најближем дрвету.
У Лужанима се коље »душни брав« још приликом укопа и његовом
крвљу окрваве мнртвачки сандук. Пошто се мртвац укопа, алатке које су употребљаване зарезују се (Дуго Поље). На крст на гробу стављају мараме, а младоме покојнику и венац (Детлак).
Цркви се поклањају делови одела покојникова: кошуља, чарапе, ру-
кавице и сл., а женских — и прегаче.
О јесенским Задушницама коље се у Дугом Пољу »душни брав«, и
то једном заувек. Ако неко умре у време око тих Задушница, »душни брав« за њега се коље већ приликом укопа. Коље се јагње или прасе, и
то мушко ако је покојник мушкарац, а женско — за женског покојника.
Џигерица од закланог душног брава се испече на ражњу, и то ће бити прво јело после молитве Богу. Од те џигерице једе сваки од присутних. Половина »задушног љеба« о задушницама се даје свештенику.
На православнум гробљу на Брду у Дугом Пољу први је сахрањен,
око 1857, Лука Томић или Благоје Тубић, млад човек. Његов леш су држали несахрањен пуних шест дана, очекујући да умре поп Божо, који је лежао смртно болестан, да би са старим човеком започели гробље и да би више мрли стари, а не млади. Пре тога у Дугом Пољу је било само једно гробље крај Босне, тзв. »мађарско«.
У селима Полоју и Лијешћу, која често плави Сава, нема гробља,
него мртве носе у гробље у село Клакар, чије је гробље на брду. То је
гробље старо и тесно, па се гробови често прекопавају, приликом чега се и кости старих покојника опет стављају у гроб уз новог покојника који је из истога рода. Посматрао сам особит погреб: мртвац је чамцем превожен до гробља у другом селу. Дешавало се често да се у Бос. Броду не би мртвац могао да сахрани у гробље због воде, па би га онда носили чак у Лужане.
О б и ч а ј и у з п о с л о в е. Кад се гради кућа или бунар, обичај је да
се коље »курбан« на темељ.
Кар се купи нов ракијски казан, треба и он да се »окрвави«: на
његову »ћенару« се коље брав, који ће се употребити за гозбу на којој
ће се попити и прва два или три казана ракије.
Моји другови из детињства у Дугом Пољу су ме уверавали да је у
селу сада мање обичаја. Обичаји се напуштају због сиромаштва.
ГОВОР
У говору православних становника дервентске нахије пада особито
у очи да говоре веома отегнуто. Још је значајно да се код њих јављају
у говору екавски елементи, нпр.: озледит (Лијешће), цепња, цепка (Дуго Поље), цевура, поред цијев (Дуго Поље). Иначе су ијекавци с понеком примесом истнчнохерцеговачког говора: нађе, ђед.
Код православних је било у обичају да се говори и »пословачки«, тј.
да се испред сваког гласа у речи ставља његово име црквенословенске азбуке. Код Срба су гусле (1948) велика реткост. Раније их је било доста.
Главни музички инструменти су: с в и р а л а (једноцевка) и д в о ј н и ц е. Уз свирку двојница може и коло да се игра. Затим су честе т а м б у р е. Има их две врсте: ш а р г и ј а (већа) и мања тамбура или, обичнија, б у г а р и ј а. Обе врсте тамбура праве сами од трешњевине, а двојнице и свирале од шљивовине.
(1) Прича се да је код Скеле извршен давно неки покољ Срба. Поток
Срноточа потекао је тада крвав, и стога се, по предању, после прозвао
Крвоточа.(2) Добро-босански Источник (Сарајево) 1889, 62.
(3) У вези с тим прича се и ово: ркад су два човека дошла да се населе
крај Саве и кад су по гранама на стабиима видели суве гране (»клипе«) што су ту заостале приликом високог стања воде, отишли су даље од реке.(4) Влад. Скарић је мислио да су Грубачи даљим пореклом из Херцеговине. јер је лично име Грубач забележено на неколико средњовековних стећака у Херцеговини. — Влад. Скарић: Поријекло православог народа у сјеверзападној Босни, Гласник Зем. музеја у БиХ, XXX (1918); 262.
(5) Никбла Калабић из Подновља учествовао је као добровољац у руско—турском рату 1876-1878. и у борбама за ослобођење Бугарске. Био се населио и оженио у Бугарскуј. После неког времена остави жену и кћер, врати се у Босну и овде се поновои ожени. Кћер му из Бугарске дописивала се с овдашњом родбином. Милан Калабић пребегао је 1912. у Србију и учествова у ратовима 1912-1918. као добровољац-официр. Стрељали су га Немци у другом светском рату – 1942.
(6) Дошао је сестри у кућу и ту су га усвојили, па сад слави и Ђурђевдан, славу свога зета.
(7) Дрвени део зграде се зове »осијек«.
Село Полој 