Многи полојчани, поготово они који живе далеко од завичаја, сигурно се питају како данас изгледа наш Полој, ових мајских прољећних дана. Некада је у ово доба године било доста људи на њивама, дјеце која чувају стоку или се играју на травнатим теренима, на путу се увијек могло некога срести у запрежним колима, који одлази на рад у њиву или се враћа из ње.
Данас је све доста пусто, иако мора се признати, сеоски колски пут је чак бољи него некада, доста је њива и узорано, углавном услужно, плаћајући понеког трактористу из тог краја. Међутим, види се и доста шипражја и запуштене земље и кућа. Врло ријетко, може се срести понеки носталгични полојчанин, који посјећује своје имање и сјетно гледа на некадашње, напуштено кућиште, гдје је рођен и провео дјетињство.
Ево и неколико свјежих слика снимљених ових дана у Полоју.
(Фотографије С. Ковачевић)
Поново ћемо објавити понеку слику Полоја током љета и јесени, када ће њиве бити богатије за приспјеле плодове садашњег орања.
Иако се ове године Ђурђевдан прославља у време пандемије корона вируса ковид-19 и рестриктивних мјера у вези окупљања становништва, надамо се да ће сви полојчани који славе Ђурђевдан, ипак успјети да га прославе у здрављу и весељу и желимо им срећну крсну славу. Уједно, свим Србима желимо срећно СРПСКО НОВО ЛЕТО 7528, и дајемо прилог о томе на крају овог текста.
Искористићемо и ове године прилику, да у вези с прославом Ђурђевдана изнесемо неколико интересантних старих вјеровања везано уз овај празник. Наглашавамо, да се Ђурђевдан обиљежавао у свим нашим крајевима, како у православним, тако и у католичким и муслиманским. У прилог томе наводимо прво приказ ђурђевданских обичаја у посавским католичким селима, према Енциклопедијском рјечнику Босанске Посавине (у штампи), чији је аутор мр.сц. Анто Кнежевић, предсједник удруге „фра Грга Вилић“ из Оџака.
„Đûrđevdān (muški rod) 1. pravoslavni praznik (6. maja) Orthodox Christian holiday; St. George’s Day (May 6) [vidjeti Đûrđevo]; 2. katolički blagdan (23. travnja) Roman Catholic holiday; St. George’s Day (April 23) [vidjeti Jûrjevo; Đûrđevo]: »Običaj je bio da momci uoči Đurđevdana odlaze kod svojih djevojaka u cvijećnjake, sijeku rukovete miloduha i njime kite djevojačku kapiju, bunar, ili izvor sa koga su nosile vodu. Kasnije su neozbiljni mladići taj prastari običaj zloupotrebljavali, pa su uništavali čitav cvijećnjak. Zbog takvih pojedinaca mnoge majke su, uoči Đurđevdana, čuvale cvijećnjake, a ako bi slučajno neko ušao znao bi ga stići kamen, cigla, ili čak i lonče vrele vode preko leđa. Na Đurđevdan ujutro djevojke i momci su prije sunca ustajali i pjevajući odlazili u svoje njive, pa usjeve kitili izlistalim ljeskovim granama.« ▪ »A na Đurđevdan onda se išlo u šumu i brao se gorčan. Taj je se gorčan doneso i metio se u lavor, kotao, ko je šta imo. I onda su se cure umivale stim gorčanom.«
Да је у прошлости прослава Ђурђевдана била уобичајена не само у Посавини, него у цијелој Босни, и да су уз овај празник били везани многи занимљиви, и данас можда већ заборављени обичаји, гатке и вјеровања, сазнајемо из текста „Гатке босанске млађарије“ које је прибрао Томо Драгичевић и објавио у неколико бројева Гласника земаљског музеја Сарајево из 1907. године.
Овде доносимо само онај дио који се односи на вјеровања и гатање о Ђурђевдану, а има много сличних вјеровања и за друге празнике. Надамо се да ће бити интересантно да прочитате те заборављене обичаје, јер за многе од њих, вјерујемо да многи од нас нису никад ни чули.
Дјевојачка гатања o Ђурђеву-дне. 1. У очи старог Ђурђева-дне мећу дјевојке мало барута на тепсију, поставе је на главу једна дјевојка запали барут. Све присутне мотре, на коју ће страну дим навити и по томе слуте, на коју ће се страну она удати. Ако дим оде управо, не ће се те године, т. ј. до другог Ђурђева-дне удати. ( Женче.) 2. У очи новог Ђурђева састају се дјевојке па узму лана (кудјеље), смотају на округ, а свака себи извуче мало лана на средину круга па оне крајеве све на једанпут запале. Које дјевојке крај прије догори, та ће се прва удати. (Женче, Ђурић.) 3. У очи Ђурђева-дне нађу два једнака пера од лука, која су у башчи заједно расла. За једно се перо свеже златан конац, а за друго црвена свила, па сјутра, на само Ђурђево, прије сунца иду гледати, које је перо преко ноћи веће нарасло, Ако је златом омотано, удаће се дјевојка за момка, ако ли свилом омотано, за удовца. (Алићи, Жепче.) У Власеници гатају слично али намјењују по једну перку —или ону што је златом, или ону шго је свилом повезана себи, говорећи: „ово је моје“. Ако до јутра одабрана перка прерасте, удаће се дјевојка те године, ако ли буде мања, остаће. 4. У очи Ђурђева-дне састави дјевојка двије травке или два пера од лука, свеже их свилом или златном жицом, одозгор поруби их маказама једнако и забиљежи једну да јој срећа а другу, да је несререћа. Ако сјутра-дан буде већа „срећа“ од „несреће“, удати ће се те године. Видио сам, како се више другарица у очи светог Ђурђа састало па свезало цијели сноп биљака или пера од лука, а свака је своју перку обиљежила црвеном свилом или златном жицом. Сноп су одозгор равно маказама порубиле, а сјутрадан прије сунца огледанавле би, чија је биљка највећа израсла, јер ће се она прва од свију удати. За тим би се дјевојке — ако има близу воде — послије у њој окупале. (Власеница и иначе.) 5. У очи Ђруђева—дне (ст.) састану се другарице, ископају свака себи у земљи рупицу па је нечиме покрију преко ноћи. Сјутра прије сунца иду гледати, шта ће се наћи у њој. Ако буде жутих и црвених мрави, изброји их дјевојка, те се нада, да ће поћи за момка и у његовој кући толико чељади, колико је било мрави. Ако нађе мрке мраве, удати ће се истина те године, али за удовца, а колико је било мрави онолико ће бити пасторчади у кући. Ако у рупици не буде мрави, не ће се те године удати. (Алић, Жепче.) У Власеници вјерују, ако се ма шта било у рупици живог нађе, да ће се дјевојка за сигурно те године удати. 6. Дјевојка у вечер старог Ђурђева-дне копа ров (рупицу у земљи), меће у њ комадић хљеба па у јутру прије сунца обиђе и колико нађе мрави у рову онолико ће имати чељади у кући, у коју ће се удати. (Женче.) 7. У очи старог Ђурђева-дне прећу дјевојке јаја у супрет, која прије тога по пола свежy црвеном свилом; ако свила прегори, док се јаје испече, поћи ће за удовца, ако ли не прегори, за момка. (Власеница, Жепче.) 8. Како у Власеници тако у Жепчу и у Сарајеву, у очи Ђурђева-дне скачу и јашу дјевојке голе на вратилу говорећи: „Ове године на вратилу, до године на батину“, или: „вечерас на вратило сјугра на батину“, Исто раде, али на божићну вечер муслиманске дјевојке па говоре „вечерас на вратилу, сјутра на батину“. 9. Дјевојка, да ју момак узети мора, свуче се на старо Ђурђево гола, узме врч пун воде, у коју метне цвијећа: ружице, босиока и невена, узјаше на вратило и говори: „Ове године на вратилу, до године на батину“. Тако иде на раскршће, стане на сред раскршћа, облије ону воду са цвијећем око себе тако, да направи један округ, те онако јашући на вратилу викне три пута што год јаче може: „О Стеване Петровићу, дај ми свога сина Ђуру за драгога!“ Она дакле зове оца или кућног господара онога момка, којег она воли. За тим остави врч на раскршћу па одјаше без обзирце кући. Народ мисли, да тако опчаран момак мора цуру на сваки начин узети, (Дубица.) 10. У очи старог Ђурђева-дне, пошто се смрачи, свеже дјевојка конац преко пута, куда народ пролази и пази, ко ће први наићи и конац прекинути па вјерује, да ће се за онога удати. То чине особито муслиманке, којима закон дозвољава, да се и за ожењена удају. (Алић, Жепче.) 11. У очи старог Ђурђева-дне узме дјевојка копче — куку и спону (женско и мушко) — састави их да су закопчане, однесе и закопа у незнан гроб (т. ј. у гроб, у којем незна, ко је укопан). Сјутра дан, на св. Ђурђа, прије сунца оде на гроб те, извади копче, па ако је могуће још исти дан постави куку и слону копче с обје стране пута, којим има њен момак проћи, онда их опет закопча и стуче тако, да се више не могу откопчати, однесе ту исту или коју другу вечер по заходу сунца у гробље те ју укопа у други незнани гроб говорећи: „Кад овај мртвац проговорио, онда и Бего (или како му име) за другу дјевојку знао. Драги Алаху (Боже) прими моју дову (молитву), да би кабул (примљена) била“. За тим удари чланцима од руку у гроб говорећи: „Црна земљице, по Богу мајчице, нити се ова дова фатила мене, ни тебе, већ мога драгог Беге и његова срца и његових седамдесет и седам дамара, осамдесет и осам зглавака, деведесет и девет костију, његова ума и памети и његовог срца и срчаног дамара, о којем му срце виси, куд год ходио о мени мислио. Ја ђелсун (ја нека дође), Ја геберсун (ја нека крепа) Ја батерсун (ја пропане) Ја дивани дели олсун (ја нек побудали замном)“. За тим узме дјевојка мало земље са истог гроба па је приликом поспе момку по десном рамену. Тако очаран момак, веле, да мора ону, која му је то учинила, узети или за њоме од велике љубави подулудити. (Власеница и Сарајево.) 12. Прије Ђурђева-дне ухвати дјевојка слијепога миша, закоље га сребреном паром (старинским динаром), остави да се сасуши, па на Ђурђен-дан обнесе око момка три пута. Веле, да је још боље, ако од оних крила мишевих мало сатаре и момку у кахви или у чему другом даде да поједе, па ће као слијеп за њом ходати. (Кнежина-Власеница.) 13. Дјевојке муслиманке у Жепчу састају се у очи Ђурђева-дне на сијело па огледавају, хоће ли се која удати за кога. Једна од дјевојака узме три лонца криомице метне под један лонац мало кучина, под други прстен, а под трећи мало хљеба; онда једна од дјевојака подигне један лонац, па ако су под њиме кучине, отићи ће за удовца, ако је прстен, удаће се још исте године, а ако потрефи онај лонац подићи, под којим је хљеб, не ће се те године удати, јер јој је веле још суђено очев хљеб јести. То наставе док се све не изредају. 14. Дјевојка да сазна, како ће се њезин суђеник именом звати, урани на Ђурђев дан прије сунца, прихвати објема рукама за плот и добро издрма говорећи: „ја дрмам с плотом, плот земљом, земља морем! Море, ко је мој, нек доњиха (дође) до мене, нек остане код мене, нек ми каже своје име“. На то слуша и које ће име прво чути у близини, вјерује да ће бити и име њеног суђеника. (Забрђе код Бјелине.) 15. На Ђурђев-дан прије сунца, састане се више другарица, оду на воду, одакле обично носе за пиће, Па свака узме воде луна уста, донесе кући па замјеси с оном водом по један колачић од млива, па те колачиће поставе пред кућом на какову даску и довабе једну вашку: које дјевојке колач псето узме, она ће се прва удати. Веле, да гдјекада псето њуши од колача до колача, дакле да изабире. 16. Дјевојка, да дозна, хоће ли се удати за удовца или за момка, урани прије сунца на Ђурђев-дан, дође до плота па почне од краја до краја бројити коце говорећи „момак, удовац“ и све тако до краја. Ако на најзадњи колац пане ријеч „момак“, поћи ће за момка, ако ли пане на „удовац“ сигурно ће за удовца. Некоје дјевојке, бројећи коце, и говоре „та — ту, та — ту“, па ако јој задњи дође на словку „та“ мисли да ће се удати, ако на „ту“, да се до године не ће удати. (Власеница.) 17. Муслиманска дјевојка у Скендер-Вакуфу, ураниће на стари Ђурђев-дан прије сунца и донијети оне воде, која је на млин и бадањ навалила, па се том водом умити говорећи: „Како год ова вода наваљивала, онако момци мени наваљивали. (Педићи.) У јутро на старо Ђурђево ухвате дјевојке омахе, т, ј. оне воде, што пршти са млинског кола, па се у њој окупају или бар умију, да се те године око њих момци омахују. (Жепче, Алић.) 19. У ноћи на Ђурђев дан дођу обично по двије дјевојке у млин, свуку се као од мајке рођене, једна узјаше на коло од млина, а друга га окреће говорећи: „како год се ти на колу окретала, тако се свијет за тобом окретао“. (Алић, Жепче.) 20. На Ђурђев-дан прије сунца накити дјевојка свих десет прста на руци цвијећем, састави прсте тако, да се јагодице једне руке такну јагодица друге и погледа свога драгана говорећи: „Ја те гледам кроз све прсте, а ти мене ко своје срце!“ И они цвијет, што су прсти с њиме били накићени, састави у киту, обнесе око момка три путa, па ако је могуће, даје момку, Ако момак цвијеће сам заиште, треба му га дати, јер је то још сигурније, да ће ју заволити и узети. (Вдасеница, Д. Вакуф.)
Момачка гатања уз Ђурђев дан. 1. У вечер Ђурђева-дне ноћи у глухо доба (кад ороз не пјева) иде момак кући своје дјевојке, koјa му неће, маказама одреже њезино цвијеће — сабљицу или милодух — и понесе. Када ухвати ирилику, ошине је, да она не види, тим цвијећем по плећима или крстима. Када реже цвијеће говори: „Маре (име оне дјевојке) ја одреза’ твоју сpehy, друге наћи не могла, док сам ја жив“. Кад је ошине оним цвијећем говори: „Маре, ја ошину тебе цвијећем, а ти мене срећом, ти моја срећа а ја твоја“. Цвијет задијева у кућу под греду. (Жепче.) 2. У вечер Ђурђев-дана у глухо доба сипљу момци проху у ватру (супрет) и говоре: „Како ова проха у ватри пуцала, онако пуцало срце те и те дјевојке за мном“. (Женче ) З. У вечер старог Ђурђева-дне, по западу сунца убере момак струк коприве пак усади у врту. Сутра дан прије сунца урани и гледа, на који се крај струк коприве навио, и држи за сигурно, да ће се с онога краја оженити. (Маглај.) –
Уз претходни текст о ђурђевданским обичајима додајмо и један видео прилог , са веома интересантног youtube канала „Србија глобал“, о значају Ђурђевдана као почетку нове године у Српском календару, што вјерујем, такођер многи од нас нису знали.
Село Полој 