Аутор: zarko.kovacevic@selopoloj.com

После Другог свјетског рата стасала је нова генерација полојчана. Многи су кренули да се школују, јер Полој из раније наведених неповољних природно-географских и друштвено-економских разлога није могао осигурати солидан социјални развој становништва. Сељаци су после рата додатно уназаћени утеривањем у земљорадничке задруге, о којима би се могао написати посебан дужи прилог, а после распуштања задруга пореским оптерећењима, недостатку социјане заштите, сушним и поплавним годинама и другим неповољним условима. Школски систем, који, мора се признати, није дискриминисало сеоско становништво, био је једини вентил који је омогућио да добар дио млађег сеоског становништва заврши одредјене квалификације и школе и запосли се у индустрији и другим дјелатностима које су имале привилеговани положај у односу на пољопривреду. За раднике је било обезбијеђено социјално осигурање, могућност подизања кредита и друге погодности. Сада је то, практички, најстарија генерација која је на неки начин омогућила својим фамилијама пристојнији живот, али због друштвено-политичких прилика и неповољног положаја Полоја, није могла дати одговарајући допринос развоју свога села. Ако би се мало нашалили на свој рачун, можда би могли закључити, да смо умјесто завршетка виших и високих школа и одласка у веће градове, остали у Полоју или Броду и ангажовали се на политичком плану можда смо могли кроз ангажман у разним друштвено-политичким организацијама да обезбиједимо изградњу насипа и уводјење друге инфраструктуре у Полој и тако спречимо његово исељавање. Тек у новије вријеме покрећу се поново иницијативе у том смислу. Надамо се да ће неки млађи полојчани имати више успјеха или среће од ове претходне генерације.

На слици видимо два полојчанина тренутно најстарије послератне генерације. То су Саво Ковачевић (лијево) и Славко Себастијановић (десно), а са њима је Славкин синовац Стево (сасвим десно), као припадник млађе генерације полојчана, на којој остаје терет и обавеза да чува успомену на Полој и барем нешто од старе славе Полоја, који је увијек, поред Лијешћа, био једно од напреднијих села бродско-дервентског краја.

Саво је један од неколико из прве генерације полојчана машинских техничара, што је у то доба било веома цијењено звање, знатно цењеније него што би то било данас, а после је завршио и вишу масинску школу. Први полојски машински техничар је уствари био Борислав (Боро, Борко) Себастијановић, чију слику објављујемо у наствку, а Славко је, одмах иза те прве генерације машинских техничара. Он је међутим након техничке школе наставио студије и после завршио и машински факултет, а потом постао и један од неколико, ако не и први доктор наука и професор факултета из Полоја.

На горњој слици Борко (десно), у сусрету са Рајком Кочевћем, вршњаком, комшијом и рођаком pо бабиној страни, у току недавне посјете Полоју. Док је Рајко остао у Полоју да обрађује земљу, Боро је након техничке школе наставио студије и завршио специјализацију и факултет из области нафтне индустрије, али ни он није заборавио свој Полој и враћа му се кад год има прилику.

Ту су се након дужег времена срели и са пријатељем Савом Вучановићем у његовој породичној кући у Доњем Полоју, гдје се уз чашицу повео разговор и евоцирале успомене на старе дане.

На сликама горе су Боро Себастијановић, Саво и Рајко Ковачевић, Саво Вучановић и Рајкин син Славко.

Кад говоримо о тој послератној генеррацији полојчана, која се одлучила за школовање, мора се рећи да су они у млађим данима са доста ентузијазма били активни у разним друштвеним активностима села. Колико се сјећам, били су и први који су набавили фудбалску лопту, изградили фудбалско игралиште, одбојкашки терен, организовали разне фудбалске турнире, разне приредбе у омладинском дому у Лијешћу. Били су међу првима који су набавили јапански транзистор, фотоапарат, мопед и друге техничке ствари. Сјећам се, од Славке сам чуо прве приче о студентском зивоту у Београду, сто је између осталог и мене мотивисало да након средње школе наставим студије. Данас они покушавају, заједно са другим припадницима њихове генерације, пренијети љубав за село на млађе генерације, којима помажу својим радом и савјетима.

Овде је можда згодно да изнесемо и насе мишљење када је предодређена судбина Полоја да престане да постоји као насеље. Наиме у књизи Николе Ивановића, под насловом „Трагом прошлости“ објављеној 1999. године,читамо да су равнице између Брода и брежуљака Вучијака у прошлости биле изложене честим поплавама. Од високих водостаја Саве полојчани су штитили село извођењем тзв. зечјих насипа на ниским теренима уз Саву али такви насипи, као што знамо и из новијег доба, нису спречавали веће водене стихије.
Села југоисточно од Брода била су незаштићена све до 1889. године кад је Аустоугарска управа донијела одлуку о градњи водообрамбеног насипа на потезу Брод-Лијешће- Клакар. Овим појектом изостављен је Полој који је и даље остао незаштићен од високих водостаја Саве. Седамдесетих година тај насип је дограђен у модерну саобраћајницу и осигурао је заштиту од поплава насеља у залеђу Брода.
Може се постављати питање, па како то није одмах условило исељавање становништва Полоја унаточ честим поплавама, већ тек недавно. Моје тумачење је, да су становници села бавили се земљорадњом и, ако изузмемо повремене поплаве, живјели скромним животом као и остала села која су била заштићена од поплава. Није било струје, водовода, канализације, телефона и других технолошких тековина. Значи једини проблем је био заштити се колико толико од мањих поплава и прилагодити њиховим циклусима, а остали живот се није ни у чему разликовао од осталих села. Медјутим, кад је дошло вријеме електрификације, увођења водовода и канализације, телефона, појаве телевизије, аутомобила који захтијевају добар пут, становници Полоја су се нашли у неповољном положају и почели су да помало напуштају село, дијелом у Босански Брод, дијелом у Славонски Брод, дијелом на Бродско Поље и друга насеља. Дакле, то су разлози зашто је то исељавање добило замах и доживјело врхунац у новије вријеме.

Као основне узроке исељавања Полоја навели смо развој нових техничких достигнућа, као што је електрична енергија, телефон и друго. Али технолошки развој у будућности може довести и до стварања нових услова за поновно оживљавање и насељавање Полоја. Овде ћемо се мало поиграти маштом и покушати дати једну оптимистичку визију како би нове технологије у некој будућности могле довести до тога, да се поново почне насељавати и оживи село. Што се тиче електричне енергије као основног покретача живота људи могло би се лако десити, да у будућности нису потребне никакве жице и бандере кроз село већ да свака кућа, на својој кућерини, има мали соларни колектор, неку врсту генератора или малу вјетрењачу за производњу струје која би била довољна за опскрбу основних кућних уређаја и потреба. За телефон већ и сада нису потребне никакве бандере и жице већ су мобилна телефонија и интернет доступни и без тога ваздушним путем. За добивања чисте воде из постојећих и нових бунара, кориштења санитарних уређаја и осталих неопходних услова живота и ту технологија пружа много могућности већ сада, а у будућности сигурно и још више. Што се тиче поплава и водостаја, то ни до сада није био главни проблем, да се куће граде на узвисинама или кућеринама, савремена изградња на бетонским шиповима могла би чак да има и интересантну естетску димензију, а испод би био гумени или пластични чамац који би служио за пецање и разоноду, а у случају поплаве, за превоз и комуникацију са другим насељима. Будући полојчани не морају да се баве искључиво пољопривредом, као до сада, иако им то може бити уносан хоби за производњу здраве хране, што је већ сада јако цијењено у цијелом свијету, а кориштењем интернета могу бити у контакту са цијелим свијетом и бавити се многим другим пословима у пољу електронике и комуникација, развоја компјутер апликација, вођењем разних компјутерских школа и течајева као и свих других савремених послова који се ослањају на интернет комунилкације. Тако нпр. данас кад у Амнерици у Њујорку, Чикагу, Торонту и другим великим градовима ви назовете баку, телефонску компанију, Микрософт и друге велике технолошке компаније вама се на телефон јавља човјек из Индије и ко зна из којег другог краја свијета који обавља техничку подршку и разне сервисе путем телефона и интернета за ове компаније. Значи нема потребе да запослени сједи у локалној канцеларији дотичне банке или компаније. Овакав начин је за те велике компаније много јефтинији. Значи, треба замислити будућег полојчана како сједи испред своје куће и ужива испод какве воћке и у природи, узгаја поврће и кокошке или другу стоку као здраву храну, која ће се све више цијенити, ради преко интернета за неку велику свјетску компанију, док му супруга држи часове језика за дјецу из, рецимо Кине, повремено сједну у свој брзи чамаци скоче до Брода на кафу и да се сретну с пријателљима, поподне оде на пецање или коју другу рекреативну активност, навече гледа ТВ и интернет, комуницира са пријатељима преко друштвених мрежаи сл. Значи живи потпуно нормално као и становници многих других свјетских градова и насеља. Ко у таквим условима не би желио да живи у Полоју.

Овде бих желио изнијети и једну идеју коју сам видио у Тексасу, у Америци, коју би већ сада могли примијенити полојчани за ревитализацију села и бољег живота кад би се удружили и организовали, и обезбиједили нека почетна финанцијска средства у виду кредита неке банке или финанцијску помоћ државе. Наиме, био сам на једној фарми, односно ранчу, којих је у Тексасу много, који је можда управо био величине Полоја или можда несто мало мањи опасан с једне стране ријеком, нешто мањом од Саве,а с друге стране ограђен лаганом жицом која је спојена са акумулатором са нисконапонском струјом да стока неби провалила. Ту живе нека црна говеда потпуно слободно, без икаквог изграђеног склоништа. Ранч је и по конфигурацији сличан Полоју, обрастао травом и разним жбуњем, мањим или већим шибљем и дрвећем гдје стока слободно пасе, а на сваких мозда 500 метара постављена су метална бурад на металним ножицама која се повремено пуне кукурузом и другом сточном храном и на њима је уградјен мали соларни сензор који отвара мали отвор кад се стока приближи и испушта одређену количину хране. Ту долазе повремено и срне и друга дивљач. То су нека црна говеда вјероватно подесна за такав узгој. Стока живи слободно и тели се у природи. Баш кад сам ја био неколико крава се телило и то ме подсјетило на дјетињство проведено у Полоју. На крају одређеног циклуса одређени број стоке се продаје на тржишту и тако се циклус обнавља. Није тешко замислити, кад би се полојчани организовали, јер имају јединствене услове у виду власништва над полојским утвајем, и уз кредит одредјене банке или помоћ државе набавили једно такво крдо од 100-200 говеда и тако узгајали, повремено надгледали и дохрањивали. Ето, то је мала дигресија на проблем ревитализације села Полој, која можда може изгледати мало утопистички у овим условима кризе, али уз одређену визију и организацију све је могуће и једног дана могао би се вратити интересантан живот за неке нове генерације полојчана.

Да би развој могао ићи и у том, позитивном правцу, свједочи и чињеница да се Полојчани не одричу свог села и да су 2010. године изградили и нову цркву Св. Петра и Павла. А знамо из историје, црква је увијек била уз народ и помагала му да очува свој идентитет, културу и обичаје, па често и опстанак на својим огњиштима. Због тога, ова, како смо је назвали футуристичка визија, може за Полој постати и стварност.

Допуна I

Након што сам поставио овај текст јавио ми се мој брат Саво и каже ништа од твоје идеје за фарму говеда јер Утвај се већ оре, људи су склопили уговоре о обради појединих парцела и већ сију кукуруз. Овде желим да напоменем, да сам ја изнео само једну од многих идеја, о томе како би се поново могао активирати живот у Полоју. Ја нисам чак ни мислио на ову садашњу генерацију полојчана, већ само желио да укажем, да постоје начини да се обнови живот у Полоју, а фарма може бити само једна од идеја да се људи врате свом селу и нешто што полојчанима никад није било страно, да узгајају стоку. А ако су неки то већ схватили и почели да обрађују земљу и поново користе Утвај, није важно да ли је то фарма или нешто друго, то је најбоља потврда моје идеје да је могуће вратити живот у Полој, и то прије него што сам се ја и надао. Јер тамо гдје земља није запуштена и обрађује се ту је и присутан и живот људи. А ако ћемо о конкретним идејама, ево још једне која полојчанима није страна, а тренутно је веома популарна и финанцијски уносна, и о њој се доста говори у свијету. А то је, можда ће се неки опет изненадити, узгајање конопље. Старији полојчани се тога сигурно сјећају, да се поред кукуруза и осталих култура узгајала и конопња. Ја се добро сјећам да су је полојчани натапали у бари код Волуја, а након тога се прерађивала у ступи и после рашчешљавала гребенима. Тако прерађена конопља је служила углавном за ткање грубог платна за одјећу сељана. Конопља, колико ја знам ни не тражи неки специјалан третман и земљиште не мора бити посебно квалитетно. Међутим, овде ја не говорим о класичној употреби конопље за одјећу, иако је и то могуће, већ о сасвим новим начинима употребе конопље. Наиме, доказано је да конопља има многе састојке и својства који имају своју примјену у медицини и разним гранама индустрије. Овде се не мисли на врсту конопље која је код младих позната под именом марихуана и у многим земљама је забрањена јер се третира као дрога. Међутим, и она се тренутно легализује, нпр. у Канади, и служи влади као добар извор прихода јер се користи у медицинске сврхе (артритис, карцином и болови разног поријекла). Ја говорим првенствено о тзв. индустријској конопљи, која се некада узгајала у Полоју, јер су научна истраживања показала да и она има многа својства која се могу искористити како у медицини тако и у другим областима. Тако нпр. конопља има неке састојке који служе у индустрији за производњу специјалних врста бетона који су веома еластични и служе у подручјима склоним земљотресима и разним другим областима. Према неким искуствима сматра се да је узгој конопље четири пута исплативији од узгоја кукуруза. У свету је узгој конопље био доста занемарен и забрањен, често и због поистовећивања ове биљке са сродном биљком која се користи као једна врста дроге, познатом као марихуана, која се однедавно у многим земљама такођер легализује, али је сада поновно повећана потражња за индустријском конопљом као сировином. На ЕУ тржишту је мањак квалитетне сировине, особито оне са ЕКО цертификатом, због чега се иста увози из Канаде, Кине и других неевропских земаља .  То би могла бити и шанса за полојчане који би се одлучили за узгој индустријске конопље. Ако би се неко од полојчана заинтересовао за овај начин искориштавања конопље ја бих га упутио на опширнију литературу и институције које би могле помоћи у том послу.

Полојчани прославили Бадњи дан 2019.

Божић је увијек био празник традиционалног породичног окупљања који су полојчани поштовали и славили током дуге традиције без обзира на све тешкоће које су их пратиле у разним периодима живота, у кругу породице и у складу с могућностима. Али за Бадњи дан обавезан је ту специјално припремљени гњечени грах или пасуљ уз рибу и друга посна јела. Увече је обавезно окупљање пред црквом, паљење бадњака, божићна служба и други црквени обичаји. Tе обичаје полојчани и даље његују без обзира гдје тренутно живе.

У наставку ево и неколико слика како je овогодишњи Бадњак обиљежилa полојска породица Ковачевић, данас настањени у Броду, а слично су прославили и остали полојчани. Уз традиционална домаћа посна јела нађе се ту и понешто за љубитеље слаткиша.

Поред традиционалних домаћих јела на столу се нађе и понека модерна ђаконија

И кућни љубимци уживају бадње поподне

У наставку је кратки снимак традиционалног паљења бадњака у Броду, а иста слика може се видјети и у другим градовима и државама гдје православни Срби славе Божић.

У наставку приказујемо и дио атмосфере која је владала приликом паљења бадњака у Торонту, Канада, гдје такођер живи бројна српска заједница, а међу њима увијек се нађе и понеко од полојчана и лијешћана као и из других и околних села.

Идеја је да овдје објављујемо слике које приказују Полој и полојчане. Врло мало се може наћи слика Полоја. Раније је фотоапарат био ријеткост и тек су га појединци можда имали негдје педесетих година након другог свјетског рата, а и што је евентуално било неких слика многим породицама су уништене током последњег грађанског рата. Нашао сам неколико старијих слика Брода и околине, на wеб страницама Ранка Стјепановића (Прилози за историју библиотеке у Босанском Броду ( до четрдесетих година двадесетог вијека ) Цртежи, слике, карте и фотографије старог Босанског Брода Приређивач Мр Ранко Стјепановић Издавач Народна библиотека „ Бранко Ћопић „ Босански Брод), па користим прилику да једну прикажем овде. Слика има наслов на њемачком „Blick nach Poloj“ (Поглед на Полој). Не знам порекло слике , као ни дио Полоја на који се односи, а вријеме настанка је означено око 1905. године. По наслову би се могло закључити да је неки аустроугарски фотограф аутор слике. Можда ће на веб страници Библиотеке Брод бити више информација о слици. Било би јако лијепо кад би неко успио да некако реконструише локацију и препозна чија би кућа могла бити на слици и чији предак је у чамцу. Не вјерујем да постоји старија слика Полоја од ове. Ја се сјећам сличних сцена из мог дјетињства у време кад потопи Сава.

Има још неколико са сличном тематиком, а једна носи наслов „Blick vom Damm Brod-Klakar“ , тј. поглед са бране Брод – Клакар, што би се могло односити на Шлајз, али није јасно да ли је поглед према Полоју или на другу страну, као и неколико снимака околних бара.

Мало је сачуваних слика старијих полојских кућа, како су некад изгледале. Зато приказујемо једну до које смо недавно дошли.

Исто тако, располазе се са веома мало слика људи из Полоја. За почетак ја ћу објавити слику мог оца и брата, снимљену код теткине родбине у Клакару негдје непосредно после Другог свјетског рата, вјероватно 1946, а покушат ћу доћи до правог датума кад је настала. Нажалост, за сада, старије слике моје родбине од ове ни немам. То је уједно подсјећање како су се некад жене одијевале са крпом преко главе и другим детаљима наше народне ношње, која је већ помало заборављена. Волио бих кад бих могао доћи до још неке старије слике, а позивам и остале полојчане да доставе слике којима располажу па да пробамо направити један полојски албум слика.

У наставку приказујемо слику бабе Анђе Василић, која је до прије пар година, док је била жива, била једна од најстаријих полојчанки. Баба Анђа је била удана за Рајку Василића, а иначе је из наше фамилије Ковачевић.

Ово је можда и једна од посљедњих слика бабе Анђе, уз њен нама добро познати шпорет на дрва, као карактеристичан реквизит сваке полојске куће. Као да је јучер било, сјећам се, кад смо били дјеца, кад се на том шпорету скува пасуљ или како смо ми изговарали „гра“ мирис се осјећао цијелом кућом. Баба Анђин син и мој пријатељ Бранко једва је чекао да она направи запршку и полиже остатке запршке из таве.
Нажалост нема више ни некадашњег Полоја, ни бабе Анђе као ни шпорета смедеревца. Остаје нам само да се сјећамо и сачувамо успомене и слике из тог времена.