Као основне узроке исељавања Полоја навели смо развој нових техничких достигнућа, као што је електрична енергија, телефон и друго. Али технолошки развој у будућности може довести и до стварања нових услова за поновно оживљавање и насељавање Полоја. Овде ћемо се мало поиграти маштом и покушати дати једну оптимистичку визију како би нове технологије у некој будућности могле довести до тога, да се поново почне насељавати и оживи село. Што се тиче електричне енергије као основног покретача живота људи могло би се лако десити, да у будућности нису потребне никакве жице и бандере кроз село већ да свака кућа, на својој кућерини, има мали соларни колектор, неку врсту генератора или малу вјетрењачу за производњу струје која би била довољна за опскрбу основних кућних уређаја и потреба. За телефон већ и сада нису потребне никакве бандере и жице већ су мобилна телефонија и интернет доступни и без тога ваздушним путем. За добивања чисте воде из постојећих и нових бунара, кориштења санитарних уређаја и осталих неопходних услова живота и ту технологија пружа много могућности већ сада, а у будућности сигурно и још више. Што се тиче поплава и водостаја, то ни до сада није био главни проблем, да се куће граде на узвисинама или кућеринама, савремена изградња на бетонским шиповима могла би чак да има и интересантну естетску димензију, а испод би био гумени или пластични чамац који би служио за пецање и разоноду, а у случају поплаве, за превоз и комуникацију са другим насељима. Будући полојчани не морају да се баве искључиво пољопривредом, као до сада, иако им то може бити уносан хоби за производњу здраве хране, што је већ сада јако цијењено у цијелом свијету, а кориштењем интернета могу бити у контакту са цијелим свијетом и бавити се многим другим пословима у пољу електронике и комуникација, развоја компјутер апликација, вођењем разних компјутерских школа и течајева као и свих других савремених послова који се ослањају на интернет комунилкације. Тако нпр. данас кад у Амнерици у Њујорку, Чикагу, Торонту и другим великим градовима ви назовете баку, телефонску компанију, Микрософт и друге велике технолошке компаније вама се на телефон јавља човјек из Индије и ко зна из којег другог краја свијета који обавља техничку подршку и разне сервисе путем телефона и интернета за ове компаније. Значи нема потребе да запослени сједи у локалној канцеларији дотичне банке или компаније. Овакав начин је за те велике компаније много јефтинији. Значи, треба замислити будућег полојчана како сједи испред своје куће и ужива испод какве воћке и у природи, узгаја поврће и кокошке или другу стоку као здраву храну, која ће се све више цијенити, ради преко интернета за неку велику свјетску компанију, док му супруга држи часове језика за дјецу из, рецимо Кине, повремено сједну у свој брзи чамаци скоче до Брода на кафу и да се сретну с пријателљима, поподне оде на пецање или коју другу рекреативну активност, навече гледа ТВ и интернет, комуницира са пријатељима преко друштвених мрежаи сл. Значи живи потпуно нормално као и становници многих других свјетских градова и насеља. Ко у таквим условима не би желио да живи у Полоју.
Овде бих желио изнијети и једну идеју коју сам видио у Тексасу, у Америци, коју би већ сада могли примијенити полојчани за ревитализацију села и бољег живота кад би се удружили и организовали, и обезбиједили нека почетна финанцијска средства у виду кредита неке банке или финанцијску помоћ државе. Наиме, био сам на једној фарми, односно ранчу, којих је у Тексасу много, који је можда управо био величине Полоја или можда несто мало мањи опасан с једне стране ријеком, нешто мањом од Саве,а с друге стране ограђен лаганом жицом која је спојена са акумулатором са нисконапонском струјом да стока неби провалила. Ту живе нека црна говеда потпуно слободно, без икаквог изграђеног склоништа. Ранч је и по конфигурацији сличан Полоју, обрастао травом и разним жбуњем, мањим или већим шибљем и дрвећем гдје стока слободно пасе, а на сваких мозда 500 метара постављена су метална бурад на металним ножицама која се повремено пуне кукурузом и другом сточном храном и на њима је уградјен мали соларни сензор који отвара мали отвор кад се стока приближи и испушта одређену количину хране. Ту долазе повремено и срне и друга дивљач. То су нека црна говеда вјероватно подесна за такав узгој. Стока живи слободно и тели се у природи. Баш кад сам ја био неколико крава се телило и то ме подсјетило на дјетињство проведено у Полоју. На крају одређеног циклуса одређени број стоке се продаје на тржишту и тако се циклус обнавља. Није тешко замислити, кад би се полојчани организовали, јер имају јединствене услове у виду власништва над полојским утвајем, и уз кредит одредјене банке или помоћ државе набавили једно такво крдо од 100-200 говеда и тако узгајали, повремено надгледали и дохрањивали. Ето, то је мала дигресија на проблем ревитализације села Полој, која можда може изгледати мало утопистички у овим условима кризе, али уз одређену визију и организацију све је могуће и једног дана могао би се вратити интересантан живот за неке нове генерације полојчана.
Да би развој могао ићи и у том, позитивном правцу, свједочи и чињеница да се Полојчани не одричу свог села и да су 2010. године изградили и нову цркву Св. Петра и Павла. А знамо из историје, црква је увијек била уз народ и помагала му да очува свој идентитет, културу и обичаје, па често и опстанак на својим огњиштима. Због тога, ова, како смо је назвали футуристичка визија, може за Полој постати и стварност.
Допуна I
Након што сам поставио овај текст јавио ми се мој брат Саво и каже ништа од твоје идеје за фарму говеда јер Утвај се већ оре, људи су склопили уговоре о обради појединих парцела и већ сију кукуруз. Овде желим да напоменем, да сам ја изнео само једну од многих идеја, о томе како би се поново могао активирати живот у Полоју. Ја нисам чак ни мислио на ову садашњу генерацију полојчана, већ само желио да укажем, да постоје начини да се обнови живот у Полоју, а фарма може бити само једна од идеја да се људи врате свом селу и нешто што полојчанима никад није било страно, да узгајају стоку. А ако су неки то већ схватили и почели да обрађују земљу и поново користе Утвај, није важно да ли је то фарма или нешто друго, то је најбоља потврда моје идеје да је могуће вратити живот у Полој, и то прије него што сам се ја и надао. Јер тамо гдје земља није запуштена и обрађује се ту је и присутан и живот људи. А ако ћемо о конкретним идејама, ево још једне која полојчанима није страна, а тренутно је веома популарна и финанцијски уносна, и о њој се доста говори у свијету. А то је, можда ће се неки опет изненадити, узгајање конопље. Старији полојчани се тога сигурно сјећају, да се поред кукуруза и осталих култура узгајала и конопња. Ја се добро сјећам да су је полојчани натапали у бари код Волуја, а након тога се прерађивала у ступи и после рашчешљавала гребенима. Тако прерађена конопља је служила углавном за ткање грубог платна за одјећу сељана. Конопља, колико ја знам ни не тражи неки специјалан третман и земљиште не мора бити посебно квалитетно. Међутим, овде ја не говорим о класичној употреби конопље за одјећу, иако је и то могуће, већ о сасвим новим начинима употребе конопље. Наиме, доказано је да конопља има многе састојке и својства који имају своју примјену у медицини и разним гранама индустрије. Овде се не мисли на врсту конопље која је код младих позната под именом марихуана и у многим земљама је забрањена јер се третира као дрога. Међутим, и она се тренутно легализује, нпр. у Канади, и служи влади као добар извор прихода јер се користи у медицинске сврхе (артритис, карцином и болови разног поријекла). Ја говорим првенствено о тзв. индустријској конопљи, која се некада узгајала у Полоју, јер су научна истраживања показала да и она има многа својства која се могу искористити како у медицини тако и у другим областима. Тако нпр. конопља има неке састојке који служе у индустрији за производњу специјалних врста бетона који су веома еластични и служе у подручјима склоним земљотресима и разним другим областима. Према неким искуствима сматра се да је узгој конопље четири пута исплативији од узгоја кукуруза. У свету је узгој конопље био доста занемарен и забрањен, често и због поистовећивања ове биљке са сродном биљком која се користи као једна врста дроге, познатом као марихуана, која се однедавно у многим земљама такођер легализује, али је сада поновно повећана потражња за индустријском конопљом као сировином. На ЕУ тржишту је мањак квалитетне сировине, особито оне са ЕКО цертификатом, због чега се иста увози из Канаде, Кине и других неевропских земаља . То би могла бити и шанса за полојчане који би се одлучили за узгој индустријске конопље. Ако би се неко од полојчана заинтересовао за овај начин искориштавања конопље ја бих га упутио на опширнију литературу и институције које би могле помоћи у том послу.
Село Полој 