Имамо мапу из 1619. гдје се спомињу Sopot (Zoboth) i Лијешће (Liesty). Zoboth је уцртан отприлике на подручју данашње Струге, Бродског Поља и Горњих Колиба. У трокуту измедју Полоја, Лијешћа и Дервенте спомиње се и мјесто по имену Бистина. Босански Брод се не спомиње и на том мјесту је приказано као шума. Славонски Брод је означен као Brodt i Brodta Sire (претпостављамо да је то у преводу Бродска тврдјава). Дервента је означена као Dervent. Питање је колико је ова мапа прецизна, јер видјет ћемо после да се Сопот приказује на мјесту данашњег Полоја. Могуће је да је постепено и помјерано насељавање почевши од Струге па даље у унутрашњост Полоја. Исјечак те мапе дајемо у наставку.
Цијелу мапу са које смо узели овај исјечак можете видјети на следећем линку.
https://mapy.mzk.cz/en/mzk03/001/052/569/2619316530/
Наредна мапа је из 1697. године и приказује прелазак војске Еугена Савојског у Босну октобру од 10. до 12. октобра 1697. године.
У документима који описују тај догађај каже се да је пјешадија прешла у Босну на пола сата од Брода, што је по мом разумијевању, мапе негдје на подручју Вијуша на славонској страни и Скела на босанској страни. Коњица је прешла Саву око сат хода низводно сто ми се чини да је управо подручје данашњег села Полој. Истина на мапи се не спомиње Полој, али је приказан пут који води за Београд па се отприлике може лоцирати то мјесто на подручју данашњег Полоја. У једном другом извору нашао сам нешто другачији опис, гдје се наводи следеће: „Pješaštvo carske vojske bilo je utaboreno nizvodno od Broda u oštrom lijevom zavoju Save. Na toj topografskoj poziciji zvanoj Poloj pješaštvo je prešlo preko pontonskog mosta u Bosnu. Dan poslije preko sigurnijeg mosta kod Broda prešlo je i konjaništvo, topništvo te druga oprema s pratećim postrojbama“ (Извор: Josip Kljajić: Brodska utvrda “Vukovac” 1688.-1722.scrinia slavonica 3 (2003), str. 137).
Оба документа се слажу у погледу преласка пјешадије, која је на мапи приказана да је смјестена на подручју данашње плаже Pолој. На мапи је приказано да је коњица прије преласка била смјештена негдје насупрот Доњег Полоја, па би било логично да се ту одмах и пребацила преко ријеке, али је могуће и да су се вратили у Брод како би прешли преко тамошњег моста, као што наводи други извор. Настојаћемо то провјерити и из других извора. Ова мапа је билна војна мапа гдје се види гдје је била смјештена која регимента, а није уписивала сва мјеста у околини. Приказана је и тврђава на подручју Босанског Брода, која ће у повратку аустријске војске након похода на Сарајево бити потпуно уништена. Такођер, уписане су локације и називи чардака. У наставку ћу приказати и друге мапе из тог и нешто каснијег периода гдје је уцртан и Полој. Овде је потребно напоменути да је у оквиру војске Принца Еугена Савојског било и запажено учешће Срба, који су чинили 80 посто пјешадије, како произилази из чланка о Еугену Савојском на Wikipediji . Ту налазимо следећи навод: „Pošto je kod Sente izvojevala sjajnu pobedu ode Careva vojska u Slavoniju i iz Broda pređe u Bosnu, sa 4.000 konjanika, 2.500 pešaka, 12 topova i drugom vojnom opremom, opsedne Sarajevo, utvrde ga i u njemu postave hrišćanske vojnike umesto turskih. U sastavu austrijske vojske nalazilo se 2.000 pešaka i 200 konjanika Srba pod komandom pukovanka Ferdinanda Jovana Kibe. U astrijske ruke pali su Doboj, Maglaj, Žepče i grad Vranduk koji je osvoji Kiba sa Srbima. U Doboju su 21. oktobra mnogi hrišćani seljaci došli i molili zaštitu, izražavajući spremnost da se priključe austrijskoj vojsci ukoliko ona bude morala da napusti Bosnu. Princ Eugen navodi u svom dnevniku ratovanja kako se nada da će sve hrišćane prevesti iz zemlje preko Save“.
По повратку са похода на Сарајево са војском Еугена Савојског Босну је напустило око 40.000 кршћана, махом католика, који су насељени на подручју Славоније, која је остала пуста након повлачења Турака. Негдје сам прочитао раније да се војска била заглибила због кишовитог времена код Брода, а да би тај број био и већи да се то није десило. У Сарајеву је након напада остало око тридесетак хиљада махом сеоског и приградског становништва.
У наставку приказујемо исјечак мапе према стању након Пожаревачког мира, који је потписан 21 Julа 1718 између Аустроугарске и турске империје. На овој мапи можемо видјети уписане локације и називе чардака из тог времена, уцртано је и кретање трупа принца Еугена Савојског у походу на Сарајево. Приказана су поједина мјеста и пут којим су се кретали, а жути правоугаоници са бројевима поред, чини ми се, да приказују кретање према данима, у одласку и повратку.
Ако је ово исправно, произилази да су трупе кренуле од Осијека и да су на подручју данашњег Полоја биле четвртог дана од поласка, а да је повратак био 24-тог дана. За разлики од претходне мапе гдје је мјесто уписано као Zoboth, сада је означено Sabot (Sopot), отприлике на подручју данашње Струге и колибарског пута, којим су трупе кренуле према Сарајеву. Занимљиво је да је Рушчица приказана нешто сјеверније, а на подручју гдје би она била, насупрот данашњег Полоја, уписан је Viusch (Вијуш), а након њега Klakar, Glogova Bebrinska i Bebrina. Након тог мјеста под именом Rabina i Moczol (Mocel или можда Моцељ) гдје су све уцртани чардаци са славонске стране. Занимљиво је да је насупрот Славонске Бебрине, на босанској страни уцртана села Gornia i Dolnia Bebrina, тј. Горња и Доња Бебрина. Исто тако на босанској страни иза Свилаја уписано је и мјесто Струга, као и између Брода и Лужана. На славонској страни, такођер, између Брода и Лужана назначена је и једна Бебрина. Да ли су то неке грешке приликом израде мапе или су заиста постојала мјеста са истим именима на обадве стране Саве није потпуно јасно. За Вијуш, па касније Полој, Клакар Свилај и још нека то је познато, да постоје и данас на обе стране Саве, али први пут видимо на некој мапи, да је и Горња и Доња Бебрина на босанској страни Саве. То ћемо покушати још разјаснити ако додјемо до каквих података.
Цијела мапа, из које смо узели овај исјецак може се видјети на следећем линку.
http://mapy.mzk.cz/en/mzk03/001/052/598/2619316507/
И наредна мапа датира из времена Пожаревачког мира и приказује списак чардака и тачака разграничења између две царевине, Аустроугарске и Турске.
Цијела мапа може се видјети на следећем линку. :
https://mapy.mzk.cz/de/mzk03/001/052/639/2619316672/
Интересантно је споменути, да се на овој мапи натпис Вијуш налази на босанској страни на мјесту данашњег Полоја. Не знамо да ли је то само ознака чардака или ознака села, што би значило да се Полој понекад називао и Вијушем. Можда тадашњи Вијуш није био баш на локацији данашњег Полоја већ се простирао и на подручје данашњег Бродског Поља и Струге. На другом мјесту износимо податак из Фрањевачких извора гдје се каже да су фрањевачки свештеници на дане светковина одлазили у село Вијуш на босанској страни ријеке Саве, што иде у прилог тврдњи да је било и село Вијуш на босанској страни.
Исто тако може се уочити да поред Бебрине на славонској страни, имамо и Gorniu Bebrinu (Горњу Бебринu) и на босанској страни, отприлике на утврђеној граници, која је била један сат хода удаљена од Саве, а на мјесту Лијешћа можда мало ниже према данашњим Колибама, док Лијешће није наведено . Исто тако несто јужније наведена је и Dolnia Bebrina (Доња Бебрина). Није ли то најбоља потврда тезе да су становници посавских села често прелазили с једне стране Саве на другу, овисно о ратним догађањима и политици тадашњих сила о ћемо говоримо и у другим прилозима, а томе говори у прилог и податак до којег смо дошли, да су становници Доње Рушчице који су били православни, а вјероватно и других оближњих села, у једном тренутку отселили за Полој и Лијешће, а други прихватили католичанство и остали као граничари у служби Војне Крајине. Интересантно, да је на подручју данашње Дервенте уписано мјесто под именом Pereventa.
Следећа мапа, која потиче из 1737. године, је несто прецизнија. Село Рушчица тј. Rassitza уписано je у односу на Брод нешто ниже, на самој обали Саве, а не као у претходној мапи сјеверније од Брода. Исто тако Zopot tj. Sopot уписан је на подруцју данашњег Доњег Полоја, а одмах иза њега Liesti, тј. Лијешће, како је и данас.
Joan van der Bruggen exc., [1737]
На следећим мапама можемо видјети како је изгледала околица Брода 1780. године.
Europe in the XVIII. century
Slawonische Militärgrenze (1780) – First Military Survey
Погледајмо мапу Славонске војне границе из 1780. Ту је граница између Турске и Аустроугарске поново на ријеци Сави и Полој поново припада Турској, односно Босни.
На овој мапи су само назнацени Лијешће и Клакар без детаља јер се мапа односи на Славонску војну границу и не третира подручје Босне већ је назначен само уски појас уз Саву са босанске стране без много детаља. Босански Брод је означен као Turkish Brod, tj. Turski Brod. Интересантан је детаљ, да је Сава на овом дијелу који опасује данашњи Полој означена као Sau Sthrom, док се, рецимо, за Драву која је мања од Саве, на истој мапи, каже Drau Fluss. Исто се каже за Дунав Donau Fluss. Иако су Strom i Fluss синоними, не знамо што су тако означили, али чини нам се да је ипак чешћа ознака за ријеку fluss, a strom или strohm више се односи на ток, стрим, поток, брзак. Ако знамо да је Струга исто што и Сопот тј. славенске ријечи за стрим, брзак, одатле вјероватно и потиче име Сопот, и Струга за дио Полоја, а понекад и за цијели Полој. Према ријечнику Струга означава и тор, обор, ограђен простор али и ријечну брану или преграду. Тако сам нашао и податак да је на том подручју била и мања ријечица Струга која се уливала у Саву и да су тамошњи становници на њој подизали преграде како би ловили рибу.
На следећој мапи која датира из периода 1865-1869 назив Струга је са данашње Струге проширен на цијели Полој. Босански Брод се назива Турски Брод или Бусуд.
И коначно како се приближавамо крају 19. стољећа Полој уз Струга добија и назив Полој, па је на мапи означен као Полој-Струга. Ту се већ виде и поједине уже локације у оквиру полоја као Орењак и Диљке, Отоке, Брегови, Бердиштак. У вези назива Струга имамо и следећи цитат из књиге JELENA MRGIЋ у раду NORTHERN BOSNIA 13th–16th CENTURY
Belgrade 2008, а према оригиналном извору: G. Bodenstein, Povijest naselja u Posavini g. 1718–1739, 175–185. наводи:
„У области Босанског Брода њиве и ливаде су биле измешане с баруштинама, које је пунила речица Струга, а коју је становништво заграђивањем отицаја „богаза“, користило за риболов.
Данас на терену не постоји овај хидроним, већ само топоним Струга, четири километра југоисгочно од Брода, на самој обали Саве. Међутим, у непосредној близини, с јужне стране постоји водоток Моцељ, с Чађавицом и Укринцем, старим током Укрине. Читав предео Ивањског поља био је и половином 20. века изложен честим поплавама, тако да су се насеља формирала на појединим малим узвисинама — „гредама“, као што је био случај и у 18. веку. а сигурно и знатно раније. У поменугом аустријском спису јавља се насеље на греди „Кrisanovo“‘ што по имену и по положају одговара данашњим Кричановцима (Напомена: можда је криво написано или се тако звало у време настанка цитираног рада, али се очито ради о данашњем Кричанову). Занимљиви топоними који указују на карактер тла и вегетацију јесту Мочила, Шашеви, Баре, Блато, Отоке и друге.“
На мапи су уцртани и чардаци са славонске стране Саве. Преко пута Полоја и Лијешћа били су следећи чардаци: чардак Лакат је приказан на подручју данашње плаже Полој, (постоји и чардак Струга али се он налази у близини Дубочца, што значи да је Струга било често име) чардак Дединац негде на подруцју данашњег Бјелиша, чардак Глогова на подручју измедју Горње и Доње Рушчице, које су тада биле одвојена села, цардак Slivich преко пута данасњег Доњег Полоја, чардак Masczal (претпостављамо да је то уствари по Моцељу, који се на том подручју уливао у Саву, следи цардак Lische на подручју званом Рит, преко пута данашњег улаза у Лијешће, са босанске стране, које се означава као Liesche. Следе чардаци Билокапа, Vecz и Камен, када већ долазимо до подручја Клакара. Славонски Брод је посебно означен као Vestung Brood тј. тврђава Брод, док се десно налази само уцртано насеље без назнаке имена, а након њега подручје ознацено као Kontumacz, тј. Контумац или подручје гдје је био карантин. Ту у близини је уцртан и чардак Нови. Босански Брод се на тој мапи означава као Turkish Brood , тј. Турски Брод, који се протеже отприлике на подручју данашњег Брода уз Саву до данашње Аде и подручја моста, са уцртаних двадесетак кућа и двије џамије.
Са становишта насељавања Полоја овде примјећујемо да село Рушчица није јединствено и да постоји Горња Рушчица и Доња Рушчица (Dolnia Ruschicza) ) уз Саву, преко пута данашњег Полоја, и речено је да су становници тог села били православни и у једном тренутку су одселили за Полој и Лијешће, о чему смо дјеломично већ писали на овим страницама. О томе имамо податак на интернет страницама о Рушчици у Википедији:
https://hr.wikipedia.org/wiki/Ru%C5%A1%C4%87ica
https://bs.wikipedia.org/wiki/Ru%C5%A1%C4%8Dica
Наведимо овде три кључна Мировна уговора значајна за утврђивање границе на Сави у овом дијелу Посавине и положај Полоја у односу на исту.
- -мировни споразум склопљен је 1699. у Сремским Карловцима. Њиме су биле утврђене границе према Босни у облику какве су и данас и Полој је припао турској територији.
Какве су биле ратне прилике у Славонији и граничним подручјима у то вријеме, што је имало одраза и на евентуално насељаванје подручја Полоја, говори следећи текст: (Preuzeto iz knjige Ive Mažurana: Popis naselja i stanovništva u Slavoniji 1698. godine, Osijek, 1988, стр. 41)
Tokom dugotrajnih borbi Austije i Turske kao i borbi za oslobođenje, Slavonije je doživela pustoš i ostala na samo 20% predratnog stanovništva. Takav demografski pad nije zabilježen nigdje osim za vrijeme velike epidemije kuge 1348. godine. (Напомена: Исто се односи и на подручје Босанске Посавине, које знамо из других извора да је такођер било готово потпуно пусто)
Već u toku vojne i opsade Beča stradalo je nekoliko tisuća slavonskih Turaka i muslimana, tako da je bilo malo onih koji su preživjeli strahovit poraz i vratilo se svojim kućama. Isto tako i na drugim ratištima širom Mađarske od 1684. do 1686. godine, a još više u borbi s carskom i ustaničkom vojskom u Slavoniji. Dok je carska vojska uglavnom osvajala važnija turska uporišta, dotle su ustanici žarili i palili selima i neutvrđenim mjestima, uništavajući sve što je tursko i muslimansko. Ginulo se s jedne i druge strane, jer milosti ni za koga nije bilo niti su se poštivala bilo kakva ratna pravila.
Poslije gubitka Voćina, Osijeka, Valpova, Orahovice i Požege, u jesen 1687. godine napustilo je tursko i muslimansko stanovništvo Slavoniju i odselilo u Bosnu. Samo mali dio tog stanovništva ostao je na svojim ognjištima i prepustio se vlastitoj sudbini. Prilikom povlačenja Turci su silom otjerali i nekoliko tisuća kršćana da bi na njima iskaljivali kasnije svoj bijes. Zajedno s Turcima otišlo je također i nekoliko tisuća doseljenih Vlaha, plašeći se odmazde zbog suradnje s turskim vlastima i borbe protiv hrvatskih krajišnika. Odlazeći zauvijek iz Slavonije, cestama i putovima kretale su se tada duge kolone zastrašenih i pomalo izbezumljenih turskih izbjeglica, u kojima je bilo izmedu 30 i 40 tisuéa žena, djece i muškaraca.
Живот народа ослобођених крајева од турака и даље је био тежак што видимо из рада Марина Сракића (SRAKIĆ, Marin. „Tužbe stanovnika Đakovštine protiv vojnika osloboditelja (1689), str. 197-199..“ Croatica Christiana periodica 12, br. 22 (1988): 197-199. https://hrcak.srce.hr/100196)
Из тужбе што су становници, преко црквених великодостојника, упутили властима у Бечу, види се да тај свијет није одмах осјетио благодат „ослобођења“ и доласка војника ослободитеља. Напрорив, прве су године биле раздобље великих неправди и отимачина што су их чинили војници ослободитељи па се наводе разни испади што су их чинили ти војници. Детаљније о томе може се прочитати у цитираном раду, а овде цемо навести само један мали исјечак из те жалбе гдје се каже:
„Tu su spomenute godine četrdesetorica vojnika, koji su zimovali u ovoj utvrdi, svaki dan od nas oteli po pet petaka za vino, jednog vola mjesečno i jedan kruh po vojniku, osim silno pšenice što su je od ljudi oteli i prodali, zbog čega su mnogi izginuli od gladi. I našem župniku su odnijeli i prodali stošezdeset vagana pšenice: kao da i za njih ne traje neprestano carska cijena žita; iako im mi pružamo sve usluge, čak i vodu, drva, svijeće i tome slično. A kad ni time nisu bili zadovoljni, ljude su vrlo strogo kažnjavali, često zatvarali i novcem kažnjavali. Mnoge su nemilosrdno i vatrom palili da im otkriju blago i novac, što su ga Turci, kao što su oni mislili, zakopali u zemlju. Ti su u mukama umrli. Zato je od šest tisuća duša odavde sve pobjeglo, tako da sada ima jedva tri stotine“.
Кад је у јесен 1691. године замукао звекет оружја, и кад је турска опасност отишла у неповрат, живот се споро враћао у напуштена села и селишта. Поучено искуством из претходних година, становништво Славоније држало се и даље шума и својих скровишта. То више што се царска војска није много разликовала од бивших тлачитеља, па је због нередовите или никакве опскрбе отимала све до чега је год могла доћи. Али, по измаку зиме и наступом прољећа 1692. године за почиње покрет тог становништва и оно се полако враћа у своја некадашња села и селишта и обнавља куће и кућишта. Успоредо с тим, мање групе католика и православаца потајно напуштају турску Босну и прелазе Саву, те се насељавају у посавским селима или оснивају посве нова као што су Прњавор, Свилај, Збјег и друга. Неки од њих такодер селе према Ђакову, Осијеку, Валпову, Нашицама, Цернику, Пожеги и Пакрацу У исто вријеме селе у Славонију и многи становници из околице Сзигета, Капосвара, Мохáцса и Пéцси у Мадарској, затим из Бачке и Барање, посебно из источних крајева Сријема да би избјегли турску владавину. Западне дијелове Славоније истодобно насељава становништво из околице Ђурдевца, Копривнице, Иванића и Крижа, особито око Вировитице, Краљеве Велике и Новске.
За разлику од појединачних или групних досељавања, приликом повлачења војске принца Еугена Савојског од Сарајева 1697. године, доселило је у Славонију неколико тисућа католика и православаца. Већина тих досељеника одабрала је за своја нова станишта околицу Церника, Пакраца, Дарувара, Пожеге, Воћина и Ораховице.
Прилив нових досељеника знатно је освјежио и бројчано повећао становништво Славоније, тако да је убрзо велик број села био обновљен и насељен.
Да је живот народа и након десетак година од „ослобођења“ и даље био тежак и да је однос нових власти према народу могао бити покретач повратка разочараног католичког и православног становниства назад у Босну, послужиће нам цитат из књиге Андрије Зирдума: “Процеци насеља и становништва бродског и градишког краја” гдје се наводи какво је стање било у селу Рушчица, одакле су и неки полојчани и лијешћани доселили. Ту се каже: “ Царска је војска 1697. г. у овом селу, мисли се на Рушчицу, – уз друге велике штете – појела свиње, козлиће, слан и перад.
- -миром у Пожаревцу 1718.г., када је Еуген Савојски још био у напону снаге и растурио Турке код Петроварадина и Београда, границе су утврдјене један сат хода од ријеке Саве, па је Полој потпао под територију Аустроугарске.
- -Миром у Београду 1739, након новог пораза аустроугарске у рату с турцима, граница је поново била утврђена на Сави и Полој се поново нашао на турској територији и под турском управом, све до 1878. године до Анексије Босне од стране Аустије.
- -Бродска граничарска пуковнија (1747. – 1873.)
Бродска граничарска пуковнија била је једна од једанаест граничарских пуковнија устројених средином 18. ст. на територију Војне крајине.
То су кључни догађаји који су се могли одразити на насељавање Полоја.
Из текста произилази да се то десило за вријеме владавине Марије Терезије некако након ослободјена Славоније од Турака и формирања Војне Крајине. Ако је мапа из 1780. године то би могло значити да се још није било десило досељавање становништва из Рушчице, и вјероватно и неких других села, у Полој и Лијешће, иако је Војна крајина формирана већ око 1747. и тад су већ поједини становници прешли у католичанство и прихватили војну службу или је једноставно мапа остала непромијењена до следећег пописа. Могуће је да су се у село у међувремену населили и нове избјеглице са босанске стране о чему наводимо податке у другом дијелу текста. Као што ћемо видјети у наставку текста, на мапи из 1865. Рушчица је приказана као јединствено село, знатно идужено према сјеверу, а простор Доње Рушчице је празан, а на неким каснијим мапама означен је као кућисте или селишта. То значи да је у том периоду дио становништва, о којем смо говорили, већ био одселио за Лијешће и Полој и да је Полој већ постојао као село под тим именом.
О владавини Марије терезије и односу према Србима и православним становницима може се прочитати више на следећем линку https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A2%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0
Не знамо да ли је можда било досељавања и из других села, од стране становника који су прешли на босанску страну Саве и нису се укључили у систем Војне Крајине, као и са других подручја под турском управом.
Што се тиче села Лијешће, не знамо одакле потиче тај назив, вјероватно везано за дрво лијеску, али знамо да у нашим крајевима такођер постоји неколико мјеста са истим именом. Тако имало Личко Лијешће, као и село Лијешће код Сребренице, Лијешће код Сарајева итд. Можемо се запитати није ли неко од ових мјеста мјеста можда и у некој вези са досељавањем становништва у наше Лијешће.
Наредна мапа, којој не знамо извор, на којој писе да је из 1878, гдје је јасно уписан Полој на босанској страни одмах иза Босанског Брода. По свој прилици тада је Полој обухваћао шире подручје него данас, али из тог периода већ имамо статистичке податке о данашњем Полоју са тачним бројем кућа и становника и њиховој структури, које приказујемо на другом мјесту, у дијелу рада под насловом „Становниство Полоја према пописима“.
На другој аустроугарској мапи околице Брода, која датира из 1885. године спомиње се Струга, Полој , и Орењак (Орињак). Струга и Сопот су, стари славенски називи, за брзак, стрим или брзи ток воде, иако струга може значити и преграду, ограду, тор, брану на води. Изгледа да је постојала и мала рјечица или поток негдје на подручју Лијешћа и Полоја под именом Струга, па је могуће да је и одатле дошло то име, али му је значење исто. Име Полој је често у нашим крајевима, тако имамо Полој у Војводини, Доњи и Горњи Полој у околини Карловца у Хрватској и многим другим мјестима уз ријеку. Полоји су рељефно нижа подручја уз ријечне токове, која су повремено, у вријеме високих водостаја ријека, поплављена и вјероватно немају међусобне везе. Што се тиче Орињака то сам чуо од људи из Полоја да је наводно на том подручју била велика шума у којој су живјели орлови па су људи прво говорили Орлињак, а после Орињак. Медјутим, ја ту имам моје тумачење како је то могло настати. Наиме, постоје подаци да су поједине фамилије из тадашње Војне Крајине са подручја Славонског Брода добили право да ту обрађују земљу тј. ору и вјероватно су то прозвали Орењак или Орињак, значи подручје које је погодно за орање. Постоје чак и имена људи који су ту обрадјивали земљу, о чему ћу писати опширније касније. Што се тиче назива Крчевине, то је очигледно искрчена територија, оспособљена за обраду, сто значи да је вјероватно на том подруцју било и шуме, али не знам да ли је на поплавном подручу могуће да расту тако велике шуме у којима живе орлови. На приложеној мапи у којој се помиње Полој Струга, један дио села носи и назив Диљке. Нашао сам и најновију америчку топографску мапу везано за посљедњи грађански рат, која доста детаљно описује околину Брода и овде је умјесто Орињак уписано као Дрињак (можда је слово Д замијењено са О али можда су негдје чули и тај назив. Исто тако и на тој мапи се појављује подручје под називом Диљка, али је смјештено негдје око Камена измедју Лијешћа и Клакара Знам да постоји доста познат термин диљка за врсту пушке дугачке пушке, али у овом случају то не би имало смисла. Тражећи по интернету нашао сам неколико назива мјеста Диљке, али исто тако веома често се појављују називи појединих њива и парцела под именом Диљке. Ту мислим да је по среди друго значење које сам нашао у Рјечнику Хрватскога или Српскога језика Југославенске академији знности и умјетности из 1884-1886. године у обради Ђуре Даничића, DILjKA, f. ono što se od velike ili neravne, nejednake, vrletne njive u jedan mah zahvati, te se ore; obrazdak. Kad je jedan velik a dugačak komad zemlje na više dijelova podijeljen, svaki taj mali komadić zovu dijkom. u Lici.( J. Bogdanović).
Досао сам и до велике Аустро-угарске интерактивне карте са много детаља која се може и дигитално претраживати и ту сам нашао најдетаљније податке до сада о Полоју, Лијешћу и околини.
На другој мапи, нешто новијој, садашња Струга, као и цијели Полој назива се Струга, а крај на подручју данашње струге и улаза у Полој, назива се Диљке, што би могло значити, полазећи од претходног тумачења тог појма, да се та земља доста рано парцелисала и почела се обрађивати. Назначена су и мјеста гдје су се налазила два чардака. Један на садашњој Струги, преко пута плаже Полој са славонске стране. Назнашено је и неколико кућа на подручју садашње Струге, као и куће у Горњем и Доњем Полоју. Несто више кућа је уцртано у Горњем Полоју. Не знамо када се у претходном периоду изгубио назив Сопот (Забот, Зобот, Зоботх, како се у разним мапама означава), а кад се појавио појам Струга и појам Полој. Оба појма, Сопот и Струга чесо имају исто значење, брза вода, брзак али је мозда промјена настала кад се промијенило становништво. Тако на примјер, на веб сајту Splavari тврди се да се име Полој спомиње већ 1702. год. – Наводи се Полој као мјесто гдје је изграђен један од чардака. Иначе назив полој означава плићаке, подводне низине. То би могло значити да се назив Полој почео употребљавати управо негдје у то вријеме кад се formirala vojna granica 1702 i kad se vjerovatno и формирало село, тј. након настањивања становника, дјелом из Рушчице, а вјероватно и дијелом досељењем из брдских крајева Босне одакле су се масовно насељавали кметови на имања беогова у Посавини, гдје је у то доба било доста земље након смиривања ратних операција. Међутим, видјет ћемо касније да су поново избиле борбе у овом дијелу Посавине и да је Пожаревачким миром из 1718. помјерена аустријска граница даље од Саве. Тек 1739. Београдским миром граница је поново успостављена на Сави, како је и данас. Тада у неким изворима налазимо податак да су на подручје Полоја насељени граничари из Рушчице који су на подручју данашњег Полоја напасали стоку. Поставља се питање шта је било са ранијим православним становницима, ако је ова временска динамика тачна. Или је можда то досељавање православног становништва било тек након 1739. На овој мапи више нема села Доња Рушчица на славонској страни сто би могло бити врло вјероватно да је досло до исељавања дијела тог становништва за Полој и Лијешће, како је то раније цитирано са веб страница Рушчице из Wикипедије. Како изгледа, промјене становништва су биле чешће него што ми то данас претпостављамо. Будући да је то подручје често било ратна зона између аустро-угарске и турске империје, у вријеме ратова становништво би се разбјежало и прелазило с једне на другу страну Саве. Кад би се ситуација смирила и успостављено примирје и аустријска и турска страна су потицале насељавање тих граничних подручја, често обећавајући и олакшице том становниству. О томе имамо конкретних података које ћемо изнијети на другом мјесту. Овде је за нас само битно да је на свим мапама из времена до 1737. то подручје приказивано као пусто или под именом Сопот. То значи да су се ту десиле промене у наредних 100 година када село добија данашњу форму и име са садашњом структуром становништва. То ћемо покушати још детаљније да истражимо и опишемо ако дођемо до више података.
На наредној мапи цијели Полој као и дио данашње струге према Броду назива се Струга. Лијешће није уцртано али је приказан само дио њива уз Саву. Нема га приказаног ни на славонској страни. На улазу у село, преко пута плаже Полој на славонској страни, уписано је да се налази чардак (Csardake) без посебног имена чардака (мислимо да је то управо чардак који се негдје назива Лакат, а негдје Полој), а исто тако на излазу из села на граници са Лијешћем други чардак. На супротној страни Саве видимо да је сада Рушчица јединствено село и да на подручју гдје је била Доња Рушчица нема насеља. Босански Брод се назива Турски Брод (Turkish Brood), а данашња Ада као Турско острво (Туркен Инсел).
Croatia (1865–1869) – Second military survey of the Habsburg Empire
На следећој мапи данашњи Полој се већ означава двојним именом као Полој Стуга и приказани су поједини дијелови села. Овде је интересантно да се може примијетити како одмах иза дијела Полоја Брегови и Отоке долази дио Лијешћа под именом Liešce али под истим именом имамо и парцелу на супротној бебринској страни Саве, као и једну парцелу под називом Струга. Централни дио данашњег Лијешћа је уписан под именом Lisce.
Europe in the XIX. century (with the Third Military Survey)
Embed URLEmbed
Habsburg Empire (1869-1887) – Third Military Survey (1:75000)
На наредној мапи Лијешће је уписано као Liešće, а на супротној бебринској страни Саве као Lisce. Све то говори да ти називи се преплићу и да имају исто значење, као што и случају Полоја, односно Сопота имамо различита имена са истим значењем. Све те показује да су се поједини називи различито писали и изговарали овисно о томе ко је правио мапу и како је аутор мапе записао име села.
Habsburg Empire (1869-1887) – Third Military Survey (1:25000)
Embed URLEmbed
Са сајта http://www.splavari.com.hr/savski-vremeplov.htm гдје је приказан историјски времеплов свих догађања на подручју Брода и околине. наводимо још неке од тих догађаја који су могли имати утицаја на Полој и нјегово станпвништво.
1697. год. између 9. и 11. листопада аустријска војска је Саву прешла преко понтонског моста од шајки преко Аде. У Брод се Савојски вратио 06.11. и сравнио са земљом Босански Брод. За вријеме похода Турци су разорили мост преко Аде па је направљен други код Полоја за повратак на славонску страну. Један од картографа који су пратили Савојског, Francois Nicolas Sparr de Bensdorf израдио је више планова Брода и његове околице. Са Савојским је због страха од турске одмазде из Босне дошло око 10.000 католика. (Из другим иѕвора сазнајемо да је ту било и доста православних, а не само католика)
26.01.1699. год. – Од 07.11.1698. до 26.01.1699. год. трајали су преговори у Сремским Карловцима између „Свете лиге“ на челу с Аустријом и Турске те је коначно потписан мировни споразум којим је Сава први пута постала званична граница између два црства.
1699. год. – Након ослобођања од Турака, први чардаци уцртани на карти граничног подручја 1699. стекли су и своја имена, најприје по најближем селу, а касније по неком знатнијем природном обиљежју (по карактеристичним појавама или објектима из њихове непосредне близине).
У славонско-сријемском Посављу сваки је крајишки чардак, због опасности од поплаве, морао бити опремљен “корабом” (чамцем), којом би се посада могла спасити пред изненадним налетом водене стихије те куком (Допеллхакен) за разбијање леда и наплавина дрвећа, грања и других ријечних наноса. [б134]
1702. год. – Спомиње се Полој гдје је изграђен један од чардака. Иначе полој означава плићаке, подводне низине.
На другом мјесту, на попису чардака сомиње се и цардак Лакат (на Полоју). Овде се можда мисли на Полој на славонској страни али је сигурно под истим именом био и босански дио тј. данашњи Полој.
1707. год. – Сљедећих година догодиле су се велике поплаве Саве (1707., 1708. и 1709.), док је у Босни избила епидемија куге коју су Османлије скривали да не угрозе трговину и промет на граници. Османлије су утврдили Босански Брод, опремили га посадом, топовима и стрељивом те саградили 6 чардака. [б019]
08.09.1716. год. – Турци су накратко прешли Саву и загосподарили Бродом. Истјерао их је гроф Иван Драшковић 08.09.1716.
1718. год. – Пожаревачким миром Сава више није граница него је Аустрија добила уски појас с десне обале Саве. Овим миром Савом су смјеле пловити и турске лађе.
1718. год. – Као датум завршетака земљаних радова ископавање темеља тврђаве забиљежен је 14.08.1718. када почима обзидавање циглама које је трајало до 1922. год.
1825. год. Попис чардака Бродске пуковније према сатнијама је направио Ј. Пицхлера 1825. год. Прва сатнија Подвињска: Макаревац, Лакат (на Полоју), Дединац (на ушћу Глоговице), Глогова (код Рушчице), Шљивице
Друга сатнија Трњанска: Мамића Бродац, Кованлук, Варошки, Присрака, Мрсуња, Бродски Кокот, Варош Брод, Самостан Брод, Нови [б134]
1918. год. Завршен је I св. рат. У годинама које слиједе Полој ће постати купалиште брођана. У то вријеме на Репићевом купалишту је строги „купалишни ред“, а на Полоју слобода излагања радозналим погледима цијели дан.
1921. год. Жале се купачи на Полоју да многи који коњима дођу на Полој, међу купачима купају и своје коње. Брод има 10.621 становника
1922. год. У српњу је најављено у новинама отварање Полоја од стране власника Стјепана Каина. Иначе је Полој служио за напајање крава и коња па је због муха дуго био непопуларан.
1973. год. Нестала је са Саве задња воденица која је била код Полоја.
Полој је увијек својим положајем и статусом био везан за сусједна села Винска и Лијешће, јер припадају истој црквеној општини, имају заједнишку школу и слично. За разлику од Полоја, Лијешће и Винска су много старија села и у њима је, како изгледа, живот текао континуирано од давних времена. На веб сајту радио Брода http://www.brodradio.com/bb/index.php/istorija-b-broda наводи се да су по реду старости, у околици Босанског Брода на првом мјесту Винска и Лијешће који се у извјестају Маријана Маравића спомињу 1648. године. Како је познато сам Босански Брод се први пут спомиње у писаном документу као Турски Брод 1691 године. Међутим, ја сам нашао и старије податаке о Лијешћу, а вјероватно и Полоју, само под именом Сопот, које ћу да образложим у наставку.
Прије турских освајања Славонија је била подијељена на жупаније, котаре и опћине. Но, та подјела није сасвим одговарала османском суставу, као што је био случај у Босни и Србији. Османлије су освојиле Славонију у напону своје моћи и када су већ изградили свој сустав власти и управе, примијенили су га у Славонији и увели сустав управне подјеле на санџаке, кадилуке и нахије (прва половица 16. стољећа).
Тако су 1538. године основали војно-административну јединицу која је по средишту названа Пожешки санџак. У склопу тог санџака био је и Бродски кадилук с нахијама Брод, Врховине, Брезна и Равне. Више детаља о томе садржи књига Државног архива у Осијеку ПОПИС САНЏАКА ПОЖЕГА 1579. ГОДИНЕ (DEFTER-i MUFASSAL·I LIVA-i POJEGA 987). Urednik: Dr. Sc. Stjepan Sršan. У то вријеме се османска власт у овим крајевима већ стабилизирала, те тако у том попису наилазимо на много детаљније податке. Нашу пажњу привукли су подаци за нека мјеста и нахију Равне у склопу Бродског кадилука.
У напомени са стр. 96. књиге /У ТД 650 наводи се да недостаје 18 дефтерских страница, од села Ивкошевица у нахији Орљавска до села Сопот у нахији Брод. Те странице недостају и у изворнику дефтера/
Већ смо писали да се и Полој на разним мапама приказује као Сопот, па нас је то заинтересовало да истражимо да ли би тај Сопот могли повезати с Полојем иако овде кажу да је село расељено, али се не каже шта је било са становницима села.
На страни 112 поново се спомиње село Сопот али аутор књиге напомиње да је расељено. Не наводи се гдје би оно могло бити лоцирано и гдје су су се становници раселили. У наставку погледајмо податке за то село.
Selo Sopot, pripada spomenutom
Ištvan Lukačev
Vuk Jelković
Paval Imrin
Paval Margitić
Grika, pridošlica
Marko Đurić
Ivak Mikanić
Vuk Matijin
Đurađ Kavurić
Paval Đerđev
Jakob Valković
Radko Valković
Mihal Petrov
Mihal Đurković
Ivak Raković
Ivaniš Draganić
Petar Borjanov
Matija, pridošlica
Ištvan, Egyedov
Marko Ivanišev
Ištvan Strojić
Marko Vladić
Ištvan Mikulić
Lukač Milanov
Mika Martinov
Andra Tomašev
11/47 od pola
Petar Pavalov
Paval Borčina
Đurađ Petrov
Hajmanegan /nomadi:
Grubiša Margitić
Mihal Drobničar, na baštini Ivaniša Martinovog
Mati Galov
Mati Korošac
Ištvan Mirčić
Ivan, pridošlica
Đurađ Ivić
Ivak Jerlak
Lore Martinović
Radešin Petrović
Živko Balković
Ištvan Maračić
Vuk Teklić
Štrubac Ivanišev
Đurađ Bratanović
Mika Bubalić
Livade s poljoprivrednim zemljištem Bolovi, koriste ih stanovnici spomenutog sela Zemin mlinovi Ivana Markovog, na rijeci Savi, u posjedu Ivana, sina spomenutog
Prihod od zamjene za desetinu 10661
Kuća: 29, po 201, u gotovom novcu 5025
Hajmane 14, po 111, u gotovom novcu 1554
Vodenice na rijeci Savi 17, po 50 850
Porez na tapiju 250
Zemin Sopot, u posjedu Selima sina Alijinog, od desetine 50
Žirovina planine koja pripada selima Sopot, Krčava, Lagator i drugim, carski has 1400 Baduhava s poljarinom i mladarinom 1532
На основу изнесених података видимо да је село тада имало 29 кућа, што је за те прилике било доста велико село. Исто тако повезује га се за села Крчава и Лагатор о којима не знамо ништа. Крчава би могла бити и Крчевине, али је вјероватније да се ту ради о Кричанову. На интернету сам нашао да је Крчава село у региону Кошице у Словачкој. За Лагатор у књизи се казе да је то Лагтур у околици Сикиреваца и Драгатића, такођер расељен. По томе би било да је и Сопот негдје у близини тог села, чим дијеле заједничку жировину, а то значи у околици Сикиреваца. Међутим, на карти из 1718. године, коју ћемо приказати у наставку, видимо да је у близини „нашег:“ Сопота, или претпостављеног села Полој, село Вагатор. Sело Сикиревци, које је такођер припадало нахији Равне и имало 31 кућу, у књизи се каже, да је источно од Јаруга, а да се старо село Сикиревци налазило на десној страни Саве на простору данашњег Босанског Шамца. Значи, све доста контрадикторни и не до краја поуздани подаци. Moguce je mozda postaviti i jednu dosta smjelu tezu da su sela sa tim imenima zaista i postojala u blizini Sikirevaca, a s obzirom da su sva raseljena, da su ti stanovnici preseljeni kasnije u okolicu Broda i da su novim naseljima data ista imena kao ona u kojima su do tada zivjeli. To nije nista neuobicajeno, kao kad danas imamoNovi Poloj naseljen stanovnicima Poloja, koji su iselili zbog poplava. Naredna mapa je iz 1718 . godine i na njoj upravo mozemo vidjeti , pored Lijesca, Vinske i nekih drugih naselja koja ne odgovaraju danasnjim nazivima, selo Sopot, a nesto sjevernije Vagator i Grishanuve
С друге стране у прилог тези да би Сопот могао бити Полој, говори i податак да припада касаби Брод. Такођер, интригира нас податак, које је би то село у околици Брода у то доба могло имати 17 воденица на ријеци Сави од којих се убире приход. Ово нас упућује да је село свакако било на обали ријеке Саве, што у потпуности одговара Полоју, али и одговара положају Сикиреваца, ако је истина да је ту у близини било село Крчаве и Лагатор који дијеле жировину из шуме са селом Сопот који су сви такођер у близини Саве. Ове податке, који дјелују мало контрадикторно, јер произилази и да се територије нахије Брод и Равне испреплићу, ћемо покушати детаљније истражити, јер за сада не можемо поуздано тврдити да се ради о нашем Полоју тј Сопоту. Може се поставити и питање зашто податке о Полоју тражимо у попису Пожешког санџака, а не Босанског санџака, које исто имамо на располагању. Разлог је томе сто су посједи у околици Брода били у посједу Бериславића и Сава у том периоду није била граница у смислу управне подјеле и била је ријека која повезује, а не раздваја. Већ смо рекли да је познато да су Бериславићи обрађивали земљу све до падина Вучијака и на садашњој босанској страни, а Турци кад су заузели њихове посједе вјероватно су их тако у комаду и додијелили неком од својих великаша, па су се и у попису могло наћи заједно у склопу нахије Брод.
Podatke koji idu u prilog nasoj tezi da bi Sopot mogao biti Poloj nalazimo u knjizi „Grad pored rijeke“ dr Djure Baslera“ dobrog poznavaoca prilika vezanih za Brod, a podaci se odnose na period iz vremena Požarevačkog mira 1718. godine, tj. u vrijeme regulacije granice. koju je sprovodila mjesovita tursko-austrijska komisija. Takodjer prilazemo i dvije mape iz tog perioda gdje se vide nazivi pojedinih mjesta. Granica je morala biti udaljena jedan sat hoda od Save. Komisiju su vodili ljudi koji su dobro poznavali teren, a a za njima je islo nekoliko turskih i austrijskih oficira, koji su kontrolisali udaljenost od Save. Oni su jašili na konjima su sa satom u ruci , pa kad je vrijeme isteklo, sjašili na nekom značajnijem mjestu pored hrasta ili kruške, pa tu nasuli hrpu zemlje, zvanu „humka“. Na drvetu bi sa austrijske strane ucrtali krst, a sa turske polumjesec. U zapisnik komisje su ušli mnogi topografski i drugi podaci relevantni za buduće odnose između dve carevine. Za nas su posebno interesantni podaci o imenima naselja i njihovom položaju. U zapisniku komisije navodi se da se Bosanski Brod sastoji od nekoliko geografskih jedinica: Mamića Brodac je današnji Sijekovac, Vijuš se nalazi pored velike okuke Save južno od Poloja, a Sopot je to isto mjesto ucrtano na karti. Basler misli da je možda komisija zabunom prenijela naziv mjesta Vijuš sa lijeve obale save na desnu, dakle zamijenila slavonski zaselak Vijuš za bosanski Sopot.
Medjutim, tu se čini da pretpostavka Baslera u vezi s tim nije tačna jer u Kronici franjevackog samostana, gdje se govori o vjerskim obredima po pojedinim selima, nalazimo podatak da je selo Vijuš na bosanskoj strani Save. Citiramo: „Na Duhove »jedan svećenik poslije objeda odlazi u gornja sela, u Šumeće, drugi u donja, a treći u selo Vijuš na drugoj strani [rijeke Save]. Blagoslivljaju stada različitih vrsta stoke, kao i pčele, ako ih ljudi pozovu da blagoslove košnice« (Kronika Franjevačkog samostana, I., str. 57)“.
Nešto ranije razmatrajući podatke popisa Pošeskog sandzaka, spomenuta su sela Krcave i Lagator, cija lokacija se pokusava smjestiti kod Sikirevaca. Medjutim Basler navodi značajnije mjesto upisano na podrucju Broda „Grishanuve“ tj Kricanovo, pa bi to mozda mogla biti ranije spomenuta Krcava. Jedno iščezlo mjesto imenom Vagator ucrtano je istocno od Kričanova, a južno od Sopota, a to bi mogao biti ranije spomenuti Lagator. Dakle slagalica se uklapa bolje, da sela Sopot, Krčava, Lagator tj. Sopot, Kričanovo i Vagator pripadaju Brodskoj nahiji a ne nahiji Ravne i Sikirevcima. To se uklapa i podatak iz ranije citiranog popisa Požeskog sandžaka da se ubire i prihod od žirovine planine koja pripada selima Sopot, Krčava, Lagator. To upucuje na zakljucak da je na ovom podrucju bilo mnogo hrastove šume i žira koji su koristili stanovnici okolnih sela. Samo po ovom opisu to se bas ne uklapa u područje današnjeg Poloja, već više ovaj dio od bivše ciglane do danasnje Struge. Ali na prilozenoj austrougarskomj mapi iz 1885. godine vidimo da su Poloj i Struga upisano na području danasnjeg Poloja nasuprot Ruščice. U tom slučaju ne bi bilo nejasnoća, moglo bi se shvatiti da se nazivi Vijuš, Sopot, Poloj i Struga isprepliću ovisno o mapi. Kao istočna granica brodskog podrucja navodi se Struga, pa ako je ona locirana kao na mapi negdje u podrucju Donjeg Poloja nasuprot Ruscice znaci Poloj i Sopot bi se mogli poistovijetiti s tim sto je Sopot zahvaćao i područje na bosanskojh strani Save sve od Skela . Basler navodi i jedno mjesto iz ovog popisa koje je ostalo potpuno nepoznato, a zvalo se „Billes“, a nalazilo se nesto nizvodno od Vijuša, odnosno Sopota. Možda je i ovo bilo negdje izmedju današnjeg Poloja i Liješća. To bi mogao biti i naziv za Bjeliš (danas na slavonskoj strani) ili Bjeljevina koja je danas naziv za dio Poloja. Put koji je vodio od Kričanova prema Savi i Sopotu zvao se Hercegov put. Basler navodi podatak da je Mamića Brodac, južni dio Sijekovca, bio nenastanjen jer je bio izložen poplavama. I Sopot je bio pust, a zemlju su ondje obradjivali ljudi iz Vijuša, kako Basler tvrdi, onog na slavonskoj strani. Iz ovog proizilazi da je selo Vijuš postojalo sa obadve strane rijeke, kao uostalom i mnoga druga sela.
Voda iz velike močvare otjecala je rijekom koja se zvala Struga, a u kojoj su okolni stanovnici lovili ribu. Ne znam koja bi to bila rijeka, sve nesto pomišljam i na danasnji Mocelj, sto bi ako bi bilo dokazano, potvrdilo tezu da su Poloj, Sopot, Struga pa i Vijuš sve jedno te isto uz male korekcije lokacije u nekom vremenskom periodu. Izmedju močvara nalazila su se povisena tla koja su se zvala grede, a tih je bilo nekoliko. Na ovim „gredama“ njive su obradjivali granicari iz Varoša, naselja koje se nalazilo uz tvrdjavu Vukovac kod ušća Mrsunje u Savu, a poimenično se tu spominju Živkovici, Orošici, Simičići, Pavišići, Vargići, Galovići, Filajdići, Tunkovići i drugi. Neki od potomaka ovih ljudi živje u Brodskom Varošu. Među posjednicima većih imanja u Brodu i Sijekovcu spominje se i legendarni barun Franjo Trenk koji je tu imao njiva za preko 10 dana oranja. Istočno od Broda spominje se i selo Mocelj („Moszel“) koje se nalazi pored Save, ali je tek manjim dijelom izloženo poplavama. Zbog toga tu granicari iz Gornje Bebrine i Grede drze svoju stoku. Selo je ranije, u XVII stoljecu, lezalo tik uz jarak Mocelj. Prema istoku mu je granica Liješće („Lisce“), prema jugu je Vinska i drzavna granica, prema zapadu je potok Mocelj, a prema sjeveru rijeka Sava. U selu se nalazi bara „Kopriffcka“ u koju uvire potok Kosumovac, a pripada mu i dio polja zvanog Naratuk (mozda je to podrucje koji tamosnji stanovnici danas zovu Naretci), dok se ostatak polja nalazi u turskom području.
Zaselak Liješće nalazi se u ravnici, ali ga ne plavi Sava. U njemu se nalazi močvara Rakitnica. Njive obradjuju jednim dijelom graničari iz Grede, a drugim dijelom uskoci iz Kamena (Klakara). obradivih njiva ima preko 800 dunuma, a lijepe hrastove sume gotovo 2.000 dunuma. Kamen se u izvjestaju smatra selom. U njemu je nastanjeno nekoliko domaćinstava „starih uskoka“ koji nisu bili zahvaćeni ratnim događajima pred Požarevacki mir. Uskoci koji su se tu naselili poslije Bečkog rata, odnosno Požarevackog mira (1699) bili su nekoliko domaćinstava: Vučkovići, zatim Tomići, Todorovići, Mitrovići, Kovači, Vrljakovići, Jankovići, Andrići, Markovići i Selinovići.
Ako za selo Sopot nismo sigurni da je danasnji Poloj, zato smo mnogo sigurniji da selo Lestje koje se spominje u popisu, je danasnje Liješće, iako se u knjizi navodi kao nepoznato. Na to nas navodi i podatak da se uz selo navodi i zemina Ljubogošta (liješćani i polojčani izgovaraju Ljubigošta, što je potok koji se ulijeva u Savu, a neki ga poistovjecuju i sa Moceljom, koji je na teritoriji Poloja, a postoji i bara Ljubigošta), kao i vodenica sa dva žrvnja, sto govori da je selo takodjer u blizini Save. Za razliku od Sopota, Lestje pripada nahiji Ravne kao i okolna sela Ruščica, Vrba, Bebrina i druga. Pogledajmo podatke za Lestje.
Selo Leštje, sa zeminom Ljubogošta, pripada spomenutoj
Mihal Pejakov
Đurađ Kovač
Ištvan Martinov
Andrijaš Matković
Petar Fabijanov
Matić Margita
Tomaš Đuranov
Baloš Radičev
Petar Đurađev
Ištvan Radojev
Ivak Rasalić
Grgur Božićka
Đurac Šapić
Matak Živkov
Ištvan Jurkov
Ištvan Šapić
Filip Fabijanov
Matija Ivanov Kuća: 18 Hajmanegan (nomadi)
Mihal Fabijanov
Pavoš, doseljenik
Mika Valković
Antol Balažev
Martin, doseljenik
Paval Bošković
Đurac Ružičić
Petre Božićka
Staniša Lukačev
Kuća: 9
Prihod zamjena za desetine 4524
Kuća 18, po 201, u gotovom novcu 3618
Hajmane 9, po 111, u gotovom novcu 999
Baduhava s poljarinom i mladarinom te porezom na vinsku burad 180
Vodenica, žrvnja 2, po 50-100
Navescemo i podatke za Ruščicu, iz koje su navodno došli pravoslavni stanovnici u Liješće i Poloj nakon oslobadjanja Slavonije od Turaka, kako bismo ih mogli uporediti sa kasnijim popisima stanovnistva istog sela da vidimo kakve su promjene nastale.
Selo Hrušinčice, pripada Ravnima ( Rusctcza, Rusics, Ruscsicza 1698. (Mažuran, o.c., p. 110, 140, 141. 144). Selo Rušćica istočno od Broda).
Vladisav Cvetavić, knez
Radko Ugrić
Marko Katalinić, knez
Mitrelja, sin spomenutog
Mika Kobčić
Mikula Stojčić
Antol Radićev
Pejak Rajičev
Matko Veselić
Dimitar Veselić
Peroš Šišarković
Vuk Matijin
Đaneš Svetičić
Ivan Cvetičić
Andrijaš Mandić
Tomaš, brat spomenutog
Matijaš Bandić
Ivak Kovač
Ivak Šapić
Đura Ivanov
Ivak Bradešić
Mika Radovanov
Paval Katić
Radić, sin spomenutog
Petar Đurađev
Martin, sin spomenutog
Paval Matakov
Mika Falević
Marko Ivanov
Ivak Mirković
Antol Perić
Marko Bordarić
Antol Mišetić
Martin Mišetić
Đurko Radovanov
Vuk Bandić
Kuća: 30
Hajmanegan (nomadi)
Tomaš Mirkov
Paval Ivanov
Grgur Katić
Petar Katić
Ištvan teklič
Đurađ Kuličić
Marko Kojičić
Matko Đurakov
Ištvan Đurađov
Mihal Matkov
Grgur, doseljenik
Jerak Radičev
Ivan Cvetanić
Ivac Linević
Vuk Kehajić
Đura Veranić
Paval Kalajić
Ivaniš Pavlov
Čiftluk Pervana subaše, u granicama spomenutog, zamjena za desetinu 50
Prihod zamjena za desetine 10791
Kuća 30, po 201, u gotovom novcu 6231
Hajmane 18, po 111, u gotovom novcu 1998
Porez na tapiju 350
Baduhava s poljarinom i mladarinom te porezom na vinsku burad 2011
Село Полој 