У поглављу о становништву Полоја видјели смо како се кретао број становника и каква је била његова структура у периоду од првих аустроугарских пописа па до данас. Но, ти подаци нам ништа не говоре о полојским породицама, породичним славама, њиховим презименима и карактеристичним именима. Ти подаци нам могу донекле помоћи у истражиувању порекла становништва и његовом кретању током времена. У том смислу располажемо неким подацима за село Полој који ће нам можда дати неке од одговора на та питања. Прво ћемо се осврнути на Списак полојских породица који су уписани у грунтовницу као власници пашњака и њива у Полоју откупљеног по закону о беговским земљиштима.
Познато је да су у време турске, као и аустроугарске владавине , сви сељаци Полоја били кметови. Распадом отоманске и аустроугарске империје стекли су се услови да сељаци могу да откупе земљиште које обрађују, а на којем су до сада били кметови . То је омогућио закон о беговским земљиштима. У наставку приказујемо Уговор са списком полојских породица који су уписани у грунтовницу као власници пашњака и њива у Полоју откупљеног по закону о беговским земљиштима, по опоруци краља Петра, коју је провео краљ Александар 1928. године. Уговор нам даје добар преглед броја и величине породица, презимена кућедомаћина, имена синова који имају своје породице и кућне адресе. С обзиром да је списак из периода након Првог свјетског рата, кад је Полој био стабилизован као село, након губитака у рату и застоја у развоју, и када је отпочео живот у склопу новостворене краљевине Југославије. Преглед породица може бити веома користан као један од елемената за склапање цјеловитије слике о селу Полој и његовим становницима.
Списак је прво био преписан из књиге Николе Ивановића “Трагом прошлости”, али касније смо дошли до копије оригиналног Уговора па смо користили податке директно из уговора. У Николиној књизи има и мањих штампарских грешака, које је вјероватно и он примијетио након штампања и исправио у другом издању, како би остали тачни подаци за будућа покољења.
У задњој колони су нека моја запажања и напомене у вези с нашом породицом Ковачевић као и неким другим фамилијама.
Полојске фамилије према уговору о откупу земљишта
На основу претхоне табеле саставили смо наредни преглед полојских презимена и учесталост њихова појављивања
Претходну табелу смо систематизовали тако да се боље види редослед презимена према бројности фамилија.
У наставку погледајмо и типична полојска имена према броју понављања. Узели смо у обзир очево име и име синова кућедомаћина. На списку се појављује и неколико женских имена али њих нисмо разматрали јер не знамо сва имена. Исто тако не знамо ни имена млађих чланова и дјеце у домаћинству. Унаточ тога, сматрамо да ће и наведена имена бити довољно репрезентативна да нам дочарају слику најчешћих имена која су се користила у периоду након првог светског рата, тј. 1928. године, кад је настао овај Уговор из кога смо црпили податке.
Из претходног прегледа имена видимо да је име Ристо било највише заступљено међу полојским фамилијама. На другом мјесту по уцесталости је Јово. Али ако саберемо све варијације овог имена, Јово, Јован и Јовица онда је оно најбројније јер имамо 20 одраслих мушкараца или њихових очева са једном од варијанти тог имена. Исто тако и нека друга имена појављују се у варијантама, као нпр Лазо и Лазар, Ђорђа и Ђорђо, Антонија, Антоније и Анто, Симо и Симеун, Петар и Перо, Игњатија и Игњо, Никола и Нико, Коста и Којо. У том слуцају редослед би био несто промењен:
- Јово+Јовица+Јован 20
- Ристо 16
- Симо+Симеун 13
- Lazar + Lazo 12
- Петар+Перо 10
- Милан 8
- Стево 8
- итд . . .
Analiza dostupnih podataka o pjedinim prezimenima
Bardak
Iako bi trebao poceti sa nasom porodicom Kovacevic (Blek, Blekovic) dosao mi je pod ruku novinski clanak iz 2007. godine sa sajta http://www.srpskadijaspora.info/poreklo-srpskih-porodica-i-prezimena-20/gdje Djoko Bardak iz Poloja pita za poreklo svog prezimena. Za mene je tu interesantno da on spominje da su polojcani poreklom iz Crne Gore. Ne znam koji je izvor te informacije, a ja sam ranije takodjer cuo pricu kako su Ivanovici iz Donjeg Poloja poreklom iz Crne Gore. Evo odgovora na Đokino pitanje:
Đoko Bardak i njegova supruga Radmila (rođena Kokić), iz Švajcarske, uz zahvalnost redakciji “Vesti” na ovoj rubrici i mogućnosti da od stručnih ljudi dobiju pravi odgovor, pitaju za poreklo svojih prezimena. Ako se sećate, upozorili smo na pravilo – jedno pismo, jedan odgovor. Odgovor o prezimenu Kokić stiže kasnije, ili nam ponovo pišite.
G. đoko je rođen u selu Poloj, opština Bosanski Brod. Navodi da su Bardaci oduvek živeli u ovom selu sve dok se 1971. nije raselilo zbog čestih poplava. Porodica Bardak je oduvek bila brojna i ugledna. Danas ih ima u Bosanskom i Slavonskom Brodu, Novom Sadu i Beogradu. Krsno ime porodice je Sv. Stevan. Selo Poloj je bilo nastanjeno stanovništvom poreklom iz Crne Gore. Pitaju i za muslimane Bardake i, naravno, odakle uopšte potiču Bardaci.
Đoko i Radmila daju i tumačenje reči bardak – testija, glineni vrč za vodu u našim krajevima, odnosno (turski) – čaša. Mi dodajemo objašnjenje A. Škaljića (iz rečnika turcizama) da je ova reč pozajmljena iz persijskog i znači posudu za piće, pa bardak može da bude i kablić ili burence za vino ili rakiju.
Među prezimenima u Bosni s kraja 19. veka familija Bardak, sa slavom Arhiđakon Stefan, zabeležena je u okolini Dervente i Bosanskog Broda, a u okolini Banjaluke (Jošavka) sa slavom Sv. Vasilije (Veliki). Jedna porodica Bardaković bila je u selu Majevac, kod Dervente, sa istom slavom kao bračnog para Bardak – Arhiđakon Stefan (ili Sv. Stevan).
Prema V. Skariću, “stefanjštaci” su poreklom iz Stare Srbije (Raška, Kosovo i Metohija). Najverovatnije su se doselili preko Stare Hercegovine u 18. veku.
U oblasti Velike, u Crnoj Gori, zabeleženo je prezime Bardakić, kod poislamljene familije Šćepala iz Zatrijepča u Kučima, izvorno Šćepović, koji su se delom iselili u Plav i Gusinje, gde su primili islam i novo prezime, a drugi su bili oko Nikšića i Podgorice.
U zetskoj oblasti, u mestu Dajbabe i sada postoji toponim Šćepovića Kuće, ali bez Šćepovića koji su se iselili. Ovde je, svakako, neki njihov predak dobio nadimak Bardak, kao što je bilo, i sada ima, mnoštvo drugih nadimaka po predmetima (Tesla) ili posudama (Varićak, ćup, čutura) od kojih su kasnije nastala prezimena. U nekim slučajevima i dodavanjem ić/ović (Teslić, ć/čupić). Treba napomenuti da se u Crnoj Gori i Hercegovini slava Sv. Stefana bila imenovana kao Šćepandan.
Na poreklo Bardaka, iz Kuča, crnogorskog plemena ispod Komova i na granici sa Albanijom, inače vrlo borbenog, koje je najkasnije prišlo crnogorskoj državi, ukazuje i činjenica da je “prislužba” svih Kuča bio Sv. Stevan (letnji). Tako su silom poislamljeni Bardakići prebegli možda u Bosnu gde su se vratili na hrišćanstvo i, kao uspomenu na svoje staro prezime Šćepovići/Šćepci, preuzeli preslavu za slavu, Stevanjdan.
Rakić
Spominje se i porodica Rakic iz Srema, a Rakica ima i u Poloju, ali mi se cini da nisu u vezi s polojskim Rakicima iako se i za njih kaze da su vjerovatno poreklom iz stare Srbije. Takodjer etnolozi isticu da postoji vise razlicitih loza istog prezimena jer su im slave razlicite http://www.srpskadijaspora.info/poreklo-srpskih-porodica-i-prezimena-13/
Jelić
Nasli smo i tekst o prezimenu Jelic, koji su zastupljeni u Poloju i Lijescu, gdje se isto vezuju za Crnu Goru, ali je pitanje da li su, i u kakvoj vezi s nasim polojskim Jelicima. http://www.srpskadijaspora.info/poreklo-srpskih-porodica-i-prezimena-22/
За Јелиће нашли смо и податак у књизи: Мilenko S. Filipović „Prilozi etnološkom poznavanju sjeveroistocne Bosne“, Sarajevo 1969. на основу истраживања проведених од стране аутора 1937. i 1938. године, гдје се наводи:
Лијешће. Ј е л и ћ и (св. Тривун) старином су Сувајци из Планине, одакле су давно дошли. Род су им Несторовићи у селу Бањанима у Србији. Овде морамо истражити на коју се Сувају и Планину мисли. Постоји неколико села у Босни и Србији са именом Суваја.
Нека додатна сазнања о Јелићима и још неким полојским и лијешћанским фамилијама изнијели смо у тексту под насловом: Етнолошке карактеристике становништва Полоја и околних села
Ту се још спомиње да су им род Несторовићи у селу Бањанима у Србији.
Gojković
U istom izvoru nalazimo i odgovor Damjanu Gojkoviću iz Broda, sa krsnom slavom, Sv. Simeun Bogoprimac, o poreklu njegova prezimena
Poreklom od Srpskog Broda, g. Damjan Gojković, iz Tulingena, u Nemačkoj, pita za svoje korene i navodi da i danas ima petnaestak porodica sa istom krsnom slavom, Sv. Simeun Bogoprimac.
U Bosni, krajem 19. veka, Gojkovići sa ovom slavom nisu bili zabeleženi oko Broda, već samo u Vinskoj i Liješću, kod Dervente. Moguće je da su se doselili iz Slavonije, ali je to malo verovatno s obzirom da su došli iz Crne Gore. To pokazuju i lokacije ostalih Gojkovića po Bosni, sa drugim slavama – Rogatica, Vlasenica, Tešanj, Maglaj, odakle su mogli da stignu i do Srpskog Broda. Inače, ovo prezime je patronimik, nastalo od imena Gojko, moguće uporedo na raznim lokacijama, te su porodice s tim prezimenom uglavnom nesrodne.
Ali, s obzirom da je krsna slava našeg čitaoca dosta retka, to nam je omogućilo da putem eliminacije odbacimo mnoge grane Gojkovića nesrodne sa g. Damjanom. Tako smo ustanovili da su Gojkovići našeg čitaoca poreklom Vasojevići, ali ne oni autohtoni, već “usvojeni” (adaptirani). Oni su od bratstva Veličana, nastanjenih u Velikoj, oblasti koja pripada Vasojevićima.
Gojkovići su jedno od 10 bratstava Šalja koji zajedno sa Ceklinjanima čine Veličane. Šaljska bratstva su se razrodila od trojice sinova nekog Čere, katolika, koji se doselio iz oblasti Šalje u Albaniji, gde je “pao na krv”. Stoga se digao i došao Živaljevićima u Veliku gde je primio pravoslavlje i oženio se devojkom iz pomenute porodice.
Čera je verovatno pripadao Klimentima. Od njega potiču porodice: Jokići, Gojkovići, Simonovići, Boškovići, Golubovići, Kneževići, Radulovići, Mikići, Brkovići i Kasumovići. Pred Drugi svetski rat, ukupno ih je bilo 155 kuća. Svi slave Sv. Nikolu, a preslavljaju Sv. Simeuna Bogoprimca (16. februara). Nabrajali su 8–9 pasova unazad, što bi trebalo da znači da se njihovo doseljenje među Vasojeviće zbilo (računajući od danas) pre više od tri i po veka.
Lično smatramo da je Čera (ako ime potiče od staroslovenskog čern tj. crn) bio staro-srpskog porekla, a što je bio katolik to ne treba da čudi, jer su po turskim krajevima, u tzv. Staroj Srbiji, slobodnije prolazili katolički sveštenici iz Barske arhiepiskopije, nego pravoslavni. Hrišćanima je jedino u to vreme bilo stalo da se ne islamizuju, a manje kojoj će hrišćanskoj crkvi pripadati. Osim toga, bilo je slučajeva davno opisanih u istorijskoj i etnološkoj literaturi da su fratri, prolazeći kroz ove krajeve, krštavali u velikim grupama i već odraslo nekršteno stanovništvo koje po desetak godina nije imalo nikakve prilike za to.
U tekstu se kaze da krajem 19. veka, Gojkovići sa ovom slavom nisu bili zabeleženi oko Broda, već samo u Vinskoj i Liješću, kod Dervente. Ovde se vjerovatno misli na crkvenu opštinu Vinska Liješće, a meni se čini da su oni većinom iz Poloja, koji je u sastavu iste opštine, o čemu ćemo detaljnije govoriti kasnije. Kaže se da je moguće da su se doselili iz Slavonije, ali da je to malo verovatno s obzirom da su došli iz Crne Gore i da to pokazuju i lokacije ostalih Gojkovića po Bosni. Medjutim ova teza koja govori o mogućnosti doseljavanja iz Slavonije takodjer ima svog osnova i naslanja se na podatak koji sam nasao o doseljavanju polojčana i liješćana, barem jednog dijela, iz Ruščice, koja je tada bila dio Vojne krajine, a vjerovatno i drugih slavonskih sela gdje je bilo dosta pravoslavnog stanovništva. Meni je poznato da postoje brojne porodice Gojkovic na podrucju Vojne Krajine, sadasnja teritorija Hrvatske. Sve to, dakle, nije kontradiktorno sa podatkom da je njihov životni put možda započeo na Kosovu.
http://www.srpskadijaspora.info/poreklo-srpskih-porodica-i-prezimena-9/, a s obzirom na brojnost ovog prezimena u našim krajevima, ne mora značiti i da su polojski Gojkovići baš iz te grupe.
На порталу „Порекло“ о Гојковићима налазимо и следеће:
Презиме Гојковић припада старој херцеговачкој породици некада настањеној у Вишеву (Борач). Како наводи Ристо Милићевић у „Херцеговачким презименима“, у историјским изворима прве половине 15. века се помиње Стефан Гојковић, кнез Вишеве. Гојковића има у Рудом Пољу (Гацко) и у Коњицу. Вероватно је ово презиме настало од старијег презимена Гојко, којег Јевто Дедијер помиње у Југовићима (Невесиње) и Рудом Пољу.
КРСНА СЛАВА: Свети Јован
Кад будем говорио о феудалној породици Ковачевић и Земљи Ковачевића у Подрињу, која је заузета приликом турског продора у Босну , која је преименована у нахију Ковач једно од села носи такођер име Ковач одакле би могао потећи један дио Ковачевића. Исто тако у истој нахији спомиње се и село Гојковић као баштина кнеза Гојка, па би се и порекло фамилијед Гојковић, барем једног дијела могло повезати с тим крајем. Каква је била нјихова судбина и кретање током касније турске владавине тешко је у потпуности расвијетлити. Зато је могуће да се њихово поријекло може везати и за друге крајеве, овисно на који период се односи разматрање тог поријекла.
На следећем линку о Гојковићима сазнајемо од читалаца да их има и у другим крајевима и различитим славама. Свако износи своја сазнања о пореклу https://www.poreklo.rs/2012/03/06/gojkovi%C4%87/
Касније ћемо указати и на податак да су у вријеме буне на Вучијаку, а можда и неколико пута прије тога, полојчани побјегли у Славонију од Турака, махом у српска села која су већ тада тамо постојала, и тамо остали све док Аустрија није запосјела Босну, а неки и након тога периода све до формиранја цивилне управе 1882. године. Исте податке налазима и за многа друга посавска села, како католицка тако и православна.
https://hr.wikipedia.org/wiki/Ru%C5%A1%C4%87ica .Овде ћемо се зато мало детаљније осврнути на баш ту могућност досељавање ове као и других полојских породица из Славоније. Наиме, насао сам податак да су, по конацном ослобадјању Славоније од Турака 1691. године, с друге стране Саве постојала села Доња и Горња Рушчица. О томе се говори на wеб сајту села Рушчица гдје се наводи слиједеце: ” Доња Рушчица налазила на обали ријеке Саве, дијелом на подручју данашњег села према југу, према селу Горњој Бебрини. Познато је из кронике Фрањевачког самостана у Славонском Броду како је становништво Горње Рушчице било католичко, док је у Доњој Рушчици забиљежен велики број православних вјерника. Ослобађањем Славоније, простор двају села бива укључен у Војну крајину, те се православно становништво села Доње Рушчице већим дијелом исељава у Босну, у сусједна села Лијешће и Полој, док мањи број остаје и прелази на католичанство”. Остали који су остали и прихватили католичанство укључили су се у Војну Крајину, а након тога село Рушчица је постало јединствено село. О томе се може читати на сајту Рушчице у Wикпедији https://hr.wikipedia.org/wiki/Ru%C5%A1%C4%87ica .
Бит ће потребно утврдити кад се то тачно десило и по могућности сазнати више података, нпр. колико је било породица из Доње Рушчице који су доселили у Лијешће и Полој, да ли је Полој постојао прије тога као село у коме су они живјели па су се тада само вратили назад или су се само прикљуцили другим становницима Лијешћа и Полоја који су ту већ живјели. Такођер потребно се осврнути и на само село Доњу Рушчицу, колико је дуго постојала са тим становницима и да ли су они били ту аутохтоно становништво или су досељени из других крајева у оквиру турских освајања па се сада само вратили на претходна подручја у којима су раније живјели. Исто тако било је сељења и у оквиру Војне крајине.
Џерман, Ђерман, Ђермановић
У нашем списку полојских породица појављује се и презиме Џерман или Ђерман, а негдје се појављује и Ђермановић, за које смо рекли да је доста ријетко у Полоју, тј. само једна породица. Међутим, нашли смо доста података о овом презимену на страницама портала „Порекло“.
Презиме Ђермановић има у својој основи мушко име Ђерман, преузето из латинског језика у значењу рођени, али је име и хришћанског светитеља.
Наводи се да их има највише у Посавини и Славонији, тј. око Нове Градишке. У тексту Порекло презимена Срба у Поткозарју налазимо податак да су тамошњи Ћермани из Љубиња у Херцеговини.
Ђермановићи или Ђермани нису истог поријекла, што се види и из тога што славе различите славе, а полојски Ђермани славе
св. Симеуна Богопримца . Дајемо тај линк на којем се то може прочитати више о тој породици https://www.poreklo.rs/2012/03/07/%C4%91ermanovi%C4%87/
Костадиновић
Сличне податке смо нашли и за породицу Костадиновић, којих има велика фамилија у Полоју, иако се текст не односи специфично за полојске Костадиновиће већ оне који потичу из села Црквенца, код Свилајнца, у Доњој Ресави
Уочи Нове године, из Сиднеја нам се јавио г. Зоран Костадиновић не само с празничном честитком редакцији, већ и најбољим жељама поводом 15. годишњице излажења “Вести”. Захвалили смо и замолили га да се поново јави, са подацима о себи – да бисмо му узвратили текстом о пореклу његовог презимена – што је он и учинио.
Већ две деценије живи у Аустралији, а потиче из села Црквенца, код Свилајнца, у Доњој Ресави. Настојао је да прикупи податке о породици, али их нема много, пошто су многи старији из фамилије, као и његови родитељи, помрли. У селу има неколико фамилија Костадиновић, али нико не зна одакле потичу. Једино зна да им је крсна слава Св. Јован.
Презиме Костадиновић је патронимик и потиче од мушког имена порекла Костадин, односно византијског Константин. Постоји и назив “костадинка” – за ситан метални новац из раног средњег века, али би презиме, по надимку породице која је ископавала овај новац на свом поседу, било Костадинковић.
Презиме Костадиновић није забележено почетком 20. века у селу где је рођен наш читалац, па је се свакако ради о новијим насељеницима, и то с југа, чак као више разних грана фамилије истог презимена. Костадиновићи се, међутим, срећу и раније, са старијим презименима – Кнежевић, у космајским селима Неменикуће и Поповић и у Младеновцу. За њих је забележено да су пореклом са Косова и да славе Св. Јована. Према неким подацима они су сродни са Паунићима (од којих су Јеринићи, Мирковићи, Ранковићи), чији се предак доселио најпре у Ковачевац, а потом у Неменикуће. Забележено је и да су у сродству са Васковићима чији су огранци Арсенијевићи, Марковићи, Стевановићи, Јеремићи, Ранковићи – од три брата (Милана, Станоша и Драгоша) који су се населили у Кућане из Васојевића.
Са њима је у сродству и група породица којима припадају и Костадиновићи – Мијајловићи, Неговановићи, Дунићи, Станкићи, Павићи и Радовановићи. Сви најдаљом старином воде порекло са Косова и славе Јовандан.
Могуће је да су неке од тих старих породица ово презиме добиле као надимак. У Црквенцу има старинаца Скокића, са славом Јовандан, и Стојића, са истом славом, за које је забележено да су се доселили “преко Мораве”.
Али, да поменемо и могућност, која је сасвим извесна, да је ово презиме настало по Костадиносу, Цинцарину, јер су и Пожаревац и Смедерево биле права “мека” за занатлије и кафеџије, те разне трговце који су у 18. и 19. веку, преко Македоније, Бугарске и источних делова Србије, пристизали у ове наше крајеве.
Међутим о Костадиновићима налазимо и друге податке. У књизи
НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 5) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XI). Београд 1908. , Сарајевска околина, I. Сарајевско Поље, Антропогеографска проматрања попа Стјепе и Владимира Трифковића гдје се говори о насељима у околини Сарајева на стр. 244 наводи се следеће у вези фамилије Костадиновић. Од православних су најстарији Сикираши. Сикираши су на Граовишту од 80 година. Старином су из Старе Горе у Херцеговини, гдје су се звали Костадиновићи. Славе Св. Јована.
Овде се спомиње још један Костадиновић. гдје се наводи да се тај Костадиновић доселио из Рогушића, а старином је из ужичке околине, одакле су досељени уз Кара-Ђорђев устанак.. Има их још у Рогушићима и Палама. Овај је најприје дошао у најам, а касније је купио нешто земље, те сад живи на својој. Слави св. Ђурђија.
Што се тиче полојских Костадиновића, слично као и за Гојковиће, чуо сам причу, што ће можда и потврдити неко од Костадиновића, да су неки Костадиновићи који су побјегли од Турака у Славонију, тамо и остали. Био сам дијете и сјећам се чиче са брковима Станоја Костадиновића са Струге (ако сам добро запамтио име јер сам код његове куће брао дудове) за којег се говорило да има брата или неког ужег члана фамилије у неком славонском селу. Могуће је да је у том селу и раније био велики број Костадиновића па да су управо одатле и дошли за Полој, а после након буне против Турака поново побјегли у бивше село, па се после опет вратили у Полој, а неки вјероватно и остали трајно тамо.
Иначе из других извора сазнајемо, о чему ћемо говорити у неком од прилога, да је било доста пресељавања из Босне и Аустроугарске с једне и друге стране, овисно о ратним збивањима и успостављеној граници у појединим периодима тих ратних освајања.
http://www.srpskadijaspora.info/poreklo-srpskih-porodica-i-prezimena-44/
Цитирамо неколико реценица из књиге Андрије Зирдума “Поцеци насеља и становништва бродског и градишког краја”, који ће нам мало боље дочарати прилике у Рушчици у то доба.
„Становници што овдје станују у османско доба сви су били кметови, сада су граничари, римокатоличке вјероисповиједи. Село има 10 кућица саграђених од дрвета, један хват издигнутих од земље, покривених сламом. Из њих, дјеца и одрасли у вријеме кад се Сава излије, присиљени су возити се чамцима. Имају једно народно селиште, премда им додуше два бијаху припадала, али оно друго осам волова не могу обрадити. Царска је војска 1697. г. у овом селу – уз друге велике штете – појела свиње, козлиће, слан и перад. Овај мочварни посјед простире се уоколо једну угарску миљу. С истока му је село Горња Бебрина, са запада непосредно Брод, с југа Багато, пусти крај преко Саве, са сјевера меди с Врбом. Османском цару – осим горе реченог да је свака кућа емину плаћала 1 флорин и 20 денара те морала одржавати мостове на Глоговици – друго ништа нису давали. Његову Величанству до сада друго ништа нису давали осим прије споменутих кметских послова сталне војничке службе и 15 намета у нарави (а о њиховој диоби ништа не знају). Све опће и посебне точке у свим дијеловима једнодушно и драговољно су, узприсегу, потврдили. У Рушчици је – коју су служили бродски фрањевци -1730. било око 15 кућа и дрвена капела. Петнаест година касније (1746.) село је било подијељено на Горњу Рушчицу, која је имала 17 кућа и 59 становника, и Доњу Рушчицу са 17 кућа и 43 становника. Такву велику промјену, у кратком времену, чини се, треба довести у свезу с посљедицама бањалучког рата (1737.) кад су неки становници из плеханскога краја морали поновно селити преко Саве“.
U vezi naseljavanjem sela Ruščica možemo se informisati i na sledećem linku: http://opcinaklakar.hr/opcina/naselja/ruscica/ Tu se navodi da je prilikom popisa Ruščice 1698. godine bilo u njoj devet naseljenih kuća. 1730. godine u selu je bilo registrirano 15 naseljenih kuća. Do 1746. godine broj kuća u Ruščici povećao se na 17 da bi se u idućih desetak godina broj stanovnika Ruščice udvostručio, pa su 1758. u njoj bile 34 naseljene kuće. Kaže se da to povećanje potječe od naseljavanja tzv. Gornje Ruščice, gdje su kuće podizali bosanski Hrvati, koji su u to doba bježali pred Turcima iz okolice Dervente i iz sela oko gore Vučjak. Navodi se da u slijedećih sto godina Ruščica se nije značajnije povećavala. Sredinom 19. stoljeća u selu su bile 33 naseljene kuće s 522 stanovnika.
I ovde se tvrdi da dio sela, koji se u 18. stoljeću spominje kao Donja Ruščica, početkom 19. stoljeća je napušteno, a njegovi stanovnici preselili su u nekadašnju Gornju Ruščicu. Medjutim, ovaj dio je nepotpun i malo kontradiktoran sa podatkom sa web stranice o selu Ruščica jer ne spominje pravoslavni dio sela i njihovo seljenje za Poloj i Liješće. Naime kaže se da se stanovništvo sela povećalo zbog naseljavanje Hrvata iz okolice Dervente i sela oko gore Vucjak. Postavlja se pitanje da li su to sve bili Hrvati i koja su to hrvatska sela oko gore Vučjak. Posle ćemo vidjeti da se dio njih odselio u Poloj i Liješće, a ne u hrvatska sela. U vezi s tim sam primijetio i u nekim slučajevima da se kod hrvatskih autora svi stanovnici Bosne iz tog doba tretiraju kao Hrvati (muslimani, pravoslavni, katolici i Jevreji), tako da to treba imati u vidu kad se kaže da su se naselili Hrvati iz Bosne, da su mogli biti i katolici i pravoslavni.
Објашњење овога налазимо у књизи БОСНА (земљопис) познатог историчара Вјекослава Клаића изданој 1878. у Загребу, гдје аутор даје следећу напомену у вези становника Босне. „U ovoj knjizi rabim izključivo ime hrvatsko i to stoga , što ne volim nazivu: hrvatsko-srbskomu.
Uzčita li ovu knjigu koj Hrvat, kojemu je milije ime srbsko, neka pomisli , da su Hrvat i Srbin dva imena za jedan te isti narod i neka ni malo ne zazire, što je meni kano rodjenomu Hrvatu milije ime hrvatsko.
U Zagrebu, 10. prosinca 1878. V . K.“
Takav stav imaju i mnogi drugi autori. Srbe ako već i spomenu reći će Vlasi ili pravoslavni ali izbjegava se termin Srbin. У вези с овим iz knjige Mirka Markovica imamo sledece konstatacije:
„Стање бродског становниства из 1761. није обухватало тадашње Влахе. Њих је тада у доњој бродској вароши могло бити десетак породица. Православни брођани нису били етнички Срби, већ православни пребјези из Босне, а већином су потјецали из Македоније. Они су испрва живјели у кућама на Балатину, а женили су се углавном међусобно и тако су сачували своју етничку структуру. Неке Влашке породице добро су се у Броду снашле, напосе оне које су се бавиле посредништвом и трговином. До 1780. број градјана влашког порекла повећао се на двадесетак породица па су они властитим средствима изградили на балатину православну цркву св. Георгија. Свећеници те цркве почели су доскора православно зитељство Брода увјеравати да су етнички Срби, што су они брзо прихватили. Medju brodskim trgovcima najvise je bilo pravoslavnih Vlaha (19), a tek potom slijedili su Hrvati (13)“.
(Моја напомена: Овде би се могло дискутовати неколико спорних тачака. Са почетка текста се види да су они имали јасан етнички став јер су , што говори да се нису тако лако одрицали своје особености, када су многи становници примали ислам, а на подруцју Аустрије католичанство, па се поставља питање како су то они тако лако прихватили да су Срби, јер би можда било логичније да су сада као градјани аустроугарске прихватили католичанство. Било би добро и кад бисмо имали конкретнији извор ових тврдњи да су дошли бас из Македоније, иако је то познато да су сеобе становништва ишле углавном са југа, упоредо са кретањем турсих освајања. Иначе , код хрватских аутора о Босанској Посавини, осјећа се једна заједничка нит да се некако наглашава да је све то католичко становниство тј. Хрвати, а да Срба готово нема. Спомињу се и Шокци избјеглице из Босне али се то подразумијева да су Хрвати, док се за Србе тврди да их нема већ да су то православни Власи, али да су те Влахе православни свећеници, као да ти исти свећеници нису такођер били ти исти Власи, и као да су они били непросвећени, те су се дали лако убиједити, убиједити да су они заправо Срби, и да су то брзо прихватили, а с друге стране се тврди да су способни трговци, и да су жељели сачувати своју етничку структуру, што је мало контрадикторно с претходним. Рецимо, такођер, према аустроугарском продруцју дубровника сви дубровчани су се изјасњавали да говоре српски, али ни један хрватски аутор из тога неће извући закључак да су они Срби. Мора се признати да је ово је у најмању руку интересантна теза. Поставља се питање можда би било логичније да су сада као грађани аустроугарске прихватили католичанство, као што су тако лако прихватили да су Срби. О Власима на подручју наших крајева водила се и раније шира расправа што се спомиње и у књизи Noel Malcolm: Bosna – Kratka Povijest, гдје су српски аутори истицали да ти Власи нису етницитет тј. посебна нацијна већ заправо занимање тј. сточари српског етничког поријекла.
У сваком случају то је питање за историчаре и ширу научну расправу, а нас овде занима да ли можемо наћи неки траг о досељеним становницима Полоја са подруцја Славонског Брода. Из податка да су саградили сркву Св. Георгија, било би логично закључити да су неки од њих сигурно имали и славу Дјурдјев Дан, а види се да има и неколико особа са презименом Ковачевић у Броду, кои би могли славити ту славу, исто као и полојски Ковацевићи. Исто тако знамо да се у Броду спомиње и трговац Игнац Себастијановић, негдје се спомиње и Иван Себастијановић (не знамо да ли се ради о истој особи), који је у једном моменту био и одборник за вријеме док је Брод имао цивилну управу тј. једно краће вријеме кад је Брод био изузет из војне управе. То би дакле, могли бити управо ти трговци Власи, тј. Срби од којих су неки чланови фамилије можда одлучили да се настане у Полоју, који је имао плодне земље и баве се пољопривредом.
Треба рећи да тадашње званичне статистике нису употребљавале ни термин Хрват ни Србин већ само католик и православац или грко-источњак. У разним пописима се углавном наводе католичке породице поименце, а за православне се евентуално наведе колико је укупно било без поименичног набрајања. Ово се може евентуално разумјети јер су те спискове углавном правили фрањевачки свећеници који су водили детаљне спискове само својих жупљана католика. Ту се такођер наводи да је Доња Рушчица почетком 19. стољеца напуштена, а не каже се да је то због исељавања у Лијешће и Полој, већ само да су њени становници преселили у некадашњу Горњу Рушчицу, што се вјероватно односи само на онај дио становника који су прихватили католичанство и прихватили војну службу у оквиру Војне крајине, што наводи и раније цитирани извор, који се позива на записе Фрањевачког самостана, и наводи да је већи дио становника села доња Рушчица који су били православни и отселио се у Полој и Лијешће, а остали су прихватили католичанство и прихва Vojnoj Krajini pa su ostali u Ruščici, koja tada postaje jedinstveno selo.
Медјутим, ни један од два наведена извора не наводи како и одакле су се ту нашли ти православни становници. Да ли су ту они можда били од раније тј. насељени у неком ранијем раздобљу или су и они дошли из села око Вучјака јер зашто би отишли у Полој и Лијешће, која су увијек била чисто српска тј. православна села, а не у хрватска села из којих су наводно доселили у Рушчицу. На сличне податке сам наишао и за сусједна села Клакар, Бебрина и друга посавска села. Тако се каже, да се и село Горња Бебрина популацијски готово подвостручило измеду 1746. и 1758. године . https://opcinaklakar.hr/opcina/naselja/donja-bebrina/. И овде се наводи да је тај пораст услиједио по досељавању босанских Хрвата. Треба истражити и који историјски догадјаји су се одвијали у том периоду, који се могу повезати са тим сељењима са турске на аустро-угарску територију. У једном другом натпису сам прочитао да је раније велико исељавање становништва из Босне било у вријеме похода принца Еугена Савојског на Босну који је у повратку превео велики број кршћанског становништва на подручје Аустроугарске. На челу католичког становништва обично су били фрањевци из Босне који су их најчешће водили на подручја гдје су већ имали своје жупе па се дио становништва одселио даље од Саве све до Печуха и Будимпеште у Мадјарској. И многа данашња славонска села су насељена католицима, као и православнима, из Босне. Ова каснија сељења измеду 1746. и 1758. године се негдје повезују са битком код Бања Луке 1737. године која је била посљедица руско – османског рата који поцео 1736. године. http://bosnae.info/index.php/bitka-kod-banja-luke-1737-najveca-pobjeda-u-historiji-bosne-bosnjaka.
Читајуци опис битке на претходном линку наилазимо и на један занимљив навод, који би мозда требало висе освијетлити, гдје се каже: “У одбрани Босне су се прикључили и босански фрањевци, као и православни поданици. Међу истакнутим православцима на бојном пољу се нашао и дабро – босански митрополит Милентије Миленковић. Чињеница да они овиме не бране само султанову земљу, већ и своју родну груду и домове у којима живе, додатно је охрабрила браниоце”. Овај навод је наизглед контрадикторан са претходним пасусом да су фрањевци предводили избјеглице из Босне у вријеме бањалуцке битке. Познато је да је Аустрија, с једне стране, уочи припрема за напад, позивала православно, католичко, па и муслиманско становништво Босне, да се придруже царским трупама, а с друге стране турске власти су регрутовали кога су стигли, како би пружили отпор надолазећој аустријској војсци, јер је велик број способних мушкараца отишао на руски фронт, гдје су многи изгинули или били заробљени. Према новинском тексту, којег сам читао, не наводећи извор, каже се да је на 50 муслимана било регрутовано 10 католика и 10 православних. Из овог навода видимо да су и тада прилике у Босни биле сложене и вишезначне. Једни су вољно или невољно учествовали у борбама, а други су вјероватно, у настојању да избјегну погибију и спасу породицу, склањали се са ратног попришта
Такођер из приче моје бабе Петре (умрла 1961) сазнао сам да су становници села Полој, а вјероватно и Лијешћа и других босанских села побјегли у Аустроугарску и то углавном у српска славонска села за вријеме тзв. Буне у Вучијаку 1875. када су Турци главе неких побуњеника набили на коље код Камена. Избјегло становништво је остало тамо све до Анексије Босне од стране Аустроугарске 1878. године, када су се вратили у Полој. Она је тада била дјевојчица и сјећала се како су им се тамошња дјеца ругала пјевајући несто подругљиво, кад су дошли тамо без игдје ичега. Али кад су смјестили жене и дјецу тамо, људи су се вратили у село по волове и осталу стоку сто су успјели превести преко Саве, па су их онда мало другачије гледали, јер су видјели да ти људи нису пука сиротиња. Тамо су остали све док Аустрија није анектирала Босну. Али сам чуо и да су неке породице тамо и остале да живе, мислим да се ту спомињу, нисам бас сигуран, Костадиновићи. Ја сам такодјер једном давно случајно упознао једну породицу Ковачевић из Шушњеваца који су славили Дјурдјев дан, исто као и ми, а после ћемо видјети, кад будемо говорили о славама полојских породица, да Ковачевића који славе Ђурђев дан нема у околини Полоја осим у Дугом Пољу. Жао ми је што нисам успио више сазнати о тој породици јер је то био само кратки службени сусрет, радећи на неком пословном пројекту. Можда неко од полојчана има више информација о том боравку полојчана у Славонији. Иначе о овим догађајима, који су довели до сељења, имамо на следећем линку. http://srbiubih.com/ustanicki-pokreti-kod-srba-u-severoistocnoj-bosni-1875-1876-godine/?lang=lat као и http://srbiubih.com/srpsko-svestenstvo-oslobodilacki-pokreti-srba-u-bosni-u-posljednjem-vijeku-turske-uprave/?lang=lat Дакле, све расположиве податке у вези досељењем дијела становника Полоја и Лијешћа потребно је ставити у сири историјски и временски контекст.
Из горњег видимо и да различити подаци о поријеклу појединих породица не морају бити нужно противријечни већ се морају проматрати у динамичком временском оквиру који можда може реконструисати и пратити животни пут неке породице и становника неког села. Наиме, можемо претпоставити, да је често било више сеоба неких породица, док се нису скрасили на једном мјесту.
Nesto o srednjevjekovnoj porodici Kovačevic i mogućoj vezi s polojskim Kovačevićima
Sada cemo se osvrnuti na neke istorijske podatke koji govore o prilikama u Bosni nakon turskih osvajanja gdje se spominje velikaška porodica Kovačević i Zemlja Kovačevića. To bi možda mogao biti i jedan od mogućih početnih putokaza gdje bi se moglo tražiti prvobitno porijeklo prezimena Kovačević i možda, kojim slučajem, i porijekla odakle su potekli polojski Kovačevići. U jednom dijelu tog opisa spomnje se selo Kovačić kao i selo Gojković kao bastina kneza Gojka. Dakle, i Gojkovići bi se mogli povezati sa tim krajem. Isto tako poznato je da je u toku austrijsko-turskih ratova, posebno velikog Bečkog rata Posavina kao i Slavonija bila opustjela. Veliki broj katoličkog stanovništva je iseljavao na sjever na područje austrougarske, a muslimansko stanovništvo se povlačilo u Bosnu. S druge strane sa područja Podrinja i Hercegovine, tzv Starog Vlaha, stare Crne Gore i Dalmacije naseljavano je pravoslavno stanovništvo, a također i katoličko stanovništvo sadašnje Bosanske Posavine. O tome navodimo i jedan citat iz teksta https://dzematrahic.ba/index.php/historija/historija-dzemata/3870–od-prahistorije-do-austro-ugarske-okupacije-1878godine, gdje se kaze:
„Proces islamizacije u Brčkom i Posavini išao je u korak sa cijelom Bosnom tj. zahvatio je prvo gradsko a zatim i seosko stanovništvo. Od kraja 16.stoljeća na ovom području se naseljava muslimansko stanovništvo, pokrenuto migracijama iz okolnih zemalja, nakon čega ubrzo postaje dominantno. Migracioni proces ide tako što se katolici iseljavaju na područje pod Austro-ugraskom vlašću, dok je evidentno doseljavanje pravoslavaca iz Podrinja“.
Širi istorijski pregled, stanja u Bosni nalazimo u knjizi “Bosanski Pašaluk” Hazima Šabanovica u izdanju Prosvjete Sarajevo gdje na str 115, navodi se sledeće:
“U času kad je Mehmed II Osvajac preduzeo da sruši Bosansko Kraljevstvo (1463), ono je stvarno bilo raskomadano u ove četiri državine:
1 Kraljeva zemlja,
2 Zemlja hercega Stjepana Kosače,
3 Oblast Pavlovića i
4 Oblast Kovačevića.”
Dalje navodi da su se Turci kod administrativne podjele strogo držali zatečenog stanja i podjele tih oblasti izmedju njih, bosanskog kralja i ostalih krupnih bosanskih feudalaca : Pavlovica, Kovačevića i hercega Stjepana, kakvo je bilo u času njihove propasti. Na tom principu izvrsena je administrativna podjela bosanskog sandžaka na pet velikih vilajeta. Tako su peti vilajet koji je predstavljala zemlja Kovačevića koju su Turci zvali Vilayet-i Kovač-ili Kovač-ili Vilayeti, odnosno Vilayet-i Kovač-ili – “Zemlja Kovačevića”. To je oblast stare bosanske feudalne porodice Kovačevića-Dinjičića. Zemlji Kovačevića pripadalo je prije 1463. g. prostrana župa Vratar sa istoimenim gradom i trgom, župa Trebotić sa gradom Ključevcem, velika župa Osat sa gradom Đurđevcem i trgom Petrićem na Drini, veliki predjel Birač do starog grada Perina na Drinjači i predjelima danasnje Vlasenice i Nove Kasabe, dakle cijelo podrucje izmedju Drinjace i Jadra. Sjediste vilajeta Pavli (Zemlja Pavlovića) i Kovača (Zemlja Kovačevića) bilo je u Višegradu. Zemljom Kovačevića, kao i Zemljom Pavlovića, u početku turske vladavine upravljao je poseban vilajetski subaša ili vojvoda. Na tom polozaju nalazio se 1469. g. neki Hasan-beg. Dok se vilajet Pavle (zemlja Pavlovića) odrzao u spahijsko-turskoj organizaciji sve do 18. stoljeca, dotle je vilajet Kovač prije kraja 15. stoljeca izgubio značaj i zasebne političke i administrativne jedinice, i čini se vec 1485. g. u vojno-politickom pogledu bio priključen vilajetu Pavle.
Prema spomenutim starim župama i predjelima dijelila se Zemlja Kovacevica na cetiri nahije: Vratar, Trebotic, Birac (Birce) i Osat.
Nahija Vratar prostirala se na desnoj strani Drine, graničeći se s juga višegradskom, a sa zapada boračkom nahijom i u porječju Žepe, lijeve pritoke Drine. Otprilike 5 km sjeverno od ušća Žepe postoji i danas selo Vratar koje je 1469. g. predstavljalo trg sa 32 porodice i 4 neoženjena člana. Iznad sela na grebenu uzdizao se grad Vratar. Nahija se spominje sve do 18. stoljeca. Nahija Trebotić, koja odgovara istoimenoj župi, prvi put se spominje 1469. g i u njoj je utvrdjen grad Ključevac i selo Sutiska. Kasnije se ne spominje ova nahija. Nahija Birač javlja se tek 1485. g., ali je morala nastati ranije. Nahija Birač prostirala se u u predjelu srednjeg i donjeg toka Jadra sve do Drinjače. Srediste te nahije bila su sela Gojković, baština kneza Gojka, i Kovačići, u kojima je oko 1643. g. podignuta Nova Kasaba. U toj nahiji su vlasi bili organizovani u 16 džemeta. U srednjem vijeku spominje se Nahija Osat, i to u ugovoru izmedju Sigiusmunda i Stevana Visokog 1426. g. Ona se protezala s obje strane Drine s tim da je dio na drugoj strani Drine pripadao Despotovini, a onaj na lijevoj strani Drine zemlji Kovačevića, što se vidi i iz priložene mape i grbom Dinjičića na području koje pripada ovoj porodici.
Iz knjige Vladislava Skarića: Popis bosanskih spahija iz 1123. (1711.) godine prenosimo sledeće podatke: “Nahija Pavle je nekadanja oblast velike vlasteoske porodice Pavlovića. Njene granice sam kušao utvrditi na drugom mjestu, i one se prema ovom spisu slažu sa granicama turske nahije Pavla, sjem sjevero-zapadnog kraja (Maglaj). Poslije zauzeća Bosne 1463. sultan je isjekao Pavloviće, a njihovu zemlju anektovao, zajedno sa državinom porodice Kovačević. Osat, koji su držali Kovačevići, spojili su Turci tada sa zemljama Pavlovića i od tog cijelog kompleksa stvorili nahiju Pavle. Jedan dio ove nahije je župa Borač, današnji rogatički srez bez sjeveroistočnog dijela, koji je bio zasebna župa zvana Vratar”.
Dakle, ovaj kratki istorijski prikaz jasno govori da je postojala feudalna porodica Kovačević, koja je potpala kao i ostale pod vlast Turaka i nastavila proživljavati svoju sudbinu pod turskom upravom. Za vjerovati je da su neki od njenih članova napustili svoj zavičaj i uputili se u druge krajeve ili su jednostavno kao raja preseljeni na druge posjede svojih novih gospodara. Naravno bilo bi dobro ako uspijemo doći do vise podataka o ovome, a za sad je ovo jedna od mogućih teza odakle su mogli poteći i Kovačevići iz Poloja. Ovde dajemo i link koji sam nasao o srpskim plemickim porodicama koji je sastavila Mitropolija Sremsko-karlovacka u kome se kao prvi navode Kovačevići http://www.carsa.rs/koreni-na-lomaci/
U tekstu se navodi i kako je Mehmed II Osvajac spalio na lomači sve povelje tadašnjih plemićkih porodica i naredio da ubuduće mogu kao prezime da koriste samo po očevom imenu. Možda je i to razlog da se prvi iz porodice Dinjičić koji se preziva Kovačević je Pavle sin Kovača Dinjičića. Istražujući dalje, dosao sam do malo vise podataka o samim Kovačevićima i u nastavku dajem nekoliko linkova koji se odnose na to, a našao sam i grb porodice Diničic Kovačević
http://www.plemenito.com/sr/dinjicici-/o106
https://sr.wikipedia.org/wiki/Dinjičići
https://sr.wikipedia.org/wiki/Dragiša_Dinjičić
https://sr.wikipedia.org/wiki/Kovač_Dinjičić
https://sr.wikipedia.org/wiki/Petar_Kovačević
https://sr.wikipedia.org/wiki/Tvrtko_Kovačević
https://sr.wikipedia.org/wiki/Ivaniš_Kovačević
https://sr.wikipedia.org/wiki/Vladislav_Dinjičić
https://sr.wikipedia.org/wiki/Pavle_Dinjičić
U nastavku prikazujemo jedan clanak o Dinjicicima (Kovačevićima) sa jednom mapom Bosne iz tog doba.
Navodi se situacija u Podrinju i uspon porodice Diničić. U 14. veku Podrinje je organizovano kao posebna zemlja. Svedočanstvo o tome nalazimo u intitulaciji Tvrtka I Kotromanića. Svedoci “od Podrinja” ne navode se posebno sve do 1400. godine. Podrinje je bilo u sastavu veće oblasti, Usore, zajedno sa oblašću Soli. Podrinje je bilo u sastavu Usore sve do nestanka porodice Ivahnić-Tvrtković. Nakon 1400. godine ova porodica nestaje iz istorijskih izvora sve do turskog perioda. Na značaju dobija porodica Dinjičići čiji su pripadnici činili vlastelu Podrinja[8]. Dinjičići su bili ogranak porodice Trebotića iz Usore, a svoj uspon doživljavaju tokom Tvrtkove vladavine (druga polovina 14. veka). U prvoj polovini 15. veka gospodare Podrinjem. Prvi poznati član porodice je Dinjica koji se pominje među svedocima povelje kralja Tvrtka Dubrovčanima iz 1378. godine. Pominju se i njegova braća, ali njihova imena nisu poznata. Dinjica je imao ženu Katalenu koja mu je rodila sinove Dragišu (župana), vojvody Kovača, Vladislava i Pavla. Diničići su bili vazali Zlatonosovića koji su vladali Usorom i Solijem. Dragiša je imao sina Pokrajca, a Kovač Petra, Tvrtka i Ivaniša.
Петар је био један од најистактујијих чланова династије Дињичић. Он је 27. јула 1440. године примљен за грађанина Дубровника. У великој хришћанској коалицији против Турака, пристао је уз деспота Ђурђа Бранковића. Велику хришћанску коалицију предводио је угарски краљ Владислав I, ердељски властелин Јанко Хуњади и деспот Ђурађ. Војска је бројала 25.000 угарских и 8.000 српских коњаника међу којима је било и 700 Петрових коњаника. Са деспотом Ђурђем Бранковићем заузео је Сребреницу 1443. године. Нешто касније, Петар је у међувремену напустио деспота. О овом догађају нема ближих података, али се зна да је 1455. године по налогу краља Стефана Томаша напао Сребреницу. Ту је убијен од стране Ђурђeве војске, а један спис то биљежи ријечима:
Уби Дмитар Радојевић Петра Ковачевића под Сребреницом.
Petar je bio ugledan bosanski vlastelin, a 1443/4. godine, zajedno sa Đurđem Brankovićem i Jankom Hunjadijem, učestvuje u pohodu protiv Turaka (Duga vojna). Vojska je brojala 25.000 ugarskih i 8.000 srpskih konjanika među kojima je bilo i 700 Petrovih konjanika. Sa despotom Đurđem Brankovićem zauzeo je Srebrenicu 1443. godine. Nešto kasnije, Petar je u međuvremenu napustio despota. O ovom događaju nema bližih podataka, ali se zna da je 1455. godine po nalogu kralja StefanaTomaša napao Srebrenicu. Tu je ubijen od strane Đurđeve vojske, a jedan spis to bilježi riječima:„Ubi Dmitar Radojević Petra Kovačevića pod Srebrenicom”.
Petra je naslijedio brat Tvrtko koji je vladao Jadrom kao knez od 1439. do 1461. godine. Od tada se pominje kao vojvoda. U akciji 1458. godine Stefan Tomaš zauzima Srebrenicu i okolnih jedanaest tvrđava, u ovom pohodu Dinjičićima je pripalo 4 utvrđenja. Vojvoda Tvrtko Kovačević, je nastradao u naletu Osmanlija 1463. godine
Nakon pada Bosne, Dinjičići beže u Dubrovnik. Podrinje pada pod tursku vlast 1463. godine[9].
Tako se pominje u dubrovačkom spisu od 16. januara 1464. godine Ivaniš Kovačević, gdje se navodi da je u Dubrovnik došao sa sinom i ćerkom.
Posle povlačenja turske vojske u Podrinje je prodo Vlatko Hercegović, koji je zauzeo nekoliko gradova u bivšoj oblasti Dinjičića. Prema dubrovačkim spisima dio porodice Dinjičić tj. Kovačević se tada vratio ili namjeravao vratiti u svoju djedovinu. Iz turskog katastarskog popisa 1485. godine pominje se vilajet Kovač. Sta je bilo s ostalim članovima porodice, koja je vjerovatno bila brojna, i kakva je njihova sudbina bila pod turskom okupacijom nije poznato. Ako danas pogledamo spisak naselja u Bosni i Hercegovini neka od njih nose naziv Kovačevici, Kovači, Kovačevci, Kovačići i slicno, što bi moglo sugerisati da su neka od njih formirali i bili nastanjeni u njima i neki od članova spomenute vlastelinske porodice. Vjerovatno je jedan dio i prešao na islam, tako da danas imamo Kovačevića, kao uostalom i mnogih drugih porodica, i pravoslavnih i katolika i muslimana. Naravno, te brojne porodice istog prezimena nisu sve u srodstvu. Zato je kod razmatranja porijekla neke porodice potrebno dosta istrazivanja i ukrštanje brojnih podataka.
O porodici Kovačević (Dinničić) nalazimo i podatak u Hrvatskoj enciklopediji gdje se također navodi da su ogranak još starijeg roda Trebotića iz Usore i da su se nakon propasti u Dubrovniku kao izbjeglice našli neki članovi obitelji Dinjičića, udovica vojvode Tvrtka te Ivaniševi (poznato mu je samo ime) sin i kći. Rodbine Dinjičića bilo je i u Osatu te među vlastelom Pavlovića.
http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=15257
O vezi Trebotica i kasnijih rodova Dinjicica, Kovacevica, pa i Bilosevica, Zlatonosica, Tihoradica i Stancica nalazimo vise u radu PAVAO ANDJELIC_ ZUPA TREBOTICI (SUCESKA U OPCINI SREBRENICA) https://vdocuments.net/pavao-andjelic-zupa-trebotici-suceska-u-opcini-srebrenica.html
Vezano za prezime Trebotić, familiju sa ovim prezimenom našli smo neočekivano u popisu stanovnika Sutivana na otoku Braču iz perioda početka 18 stoljeca. Na ovom mjestu samo da kažemo da su svi stanovnici Sutivana došli sa kopna i prešli na ostrva koja su bila pod Mletackom upravom, nakon turskog osvajanja Bosne, a posebno u vreme tzv. Kandijskog rata. Kaže se da su došli prvenstveno iz Poljica. Smatra se da su ranije tu vjerovatno dosli iz Hercegovine i područja oko Dubrovnika kao i iz unutrašnjosti Bosne, što govori i spomen prezimena Trebotić, koje kao sto smo vidjeli potiče iz Usore i Podrinja. Tu smo nasli i prezime Ivanović i Sebastijanović. O ovome ćemo više govoriti kad budemo govorili o prezimenu Sebastijanović, za koje imamo nešto više podataka.
Šta je bilo s članovima brojne velikaške porodice Dinjičić Kovacević nakon turske okupacije Bosne nemamo nekih pouzdanijih tragova. Ali mnoga sela u Bosni nose u korijenu riječ kovač i mnogobrojna su prezimena sa istim korijenom kao sto su Kovač, Kovačević , Kovačić i sl.
U knjizi Petar Šimunović, Hrvatska prezimena, Golden Marketing-Tehnička knjiga, Zagreb, 2006; Enciklopedija hrvatskih prezimena, Nacionalni rodoslovni centar, 2008. nalazimo da je prezime Kovačević drugo po brojnosti u Hrvatskoj odmah iza prezimena Horvat. Kaže se da je ovo prezime najbrojnije na području Nove Gradiške u blizini bosansko-hrvatske granice kao i u Bosanskoj posavini. Svaki petnaesti stanovnik Nove Gradiške nosi prezime Kovačević. Ovo prezime je brojno i medju Srbima u Kninu, gdje su vjerovatno dosli sa podrucja Srbije, Kosova, Bosne i Hercegovine tokom formiranja Vone Krajine. Imajuci u vidu zadnja tragična dešavanja 1995. godine mnogi stanovnici Kninske Krajine su jos jednom napustili svoj zavičaj i izgleda da su i mnogi Kovačevići u svom seljenju napravili puni krug i završili negdje u Bosni i Srbiji. U citiranoj knjizi se navodi da je prezime Kovačević brojno i medju bosanskim muslimana sa podrucja Posavine. Očigledno je da se ovde radi o islamizaciji u stanovitom periodu turske vladavine. Prezime Kovač, koje ima isti korijen kao i prezime Kovačević, takodjer je veom brojno medju Hrvatima, Srbima, i Madjarima u okolice Osijeka i Pecuha. Izrazito je zastupljeno u Lautarima u okolini Čabra i Kuparima pored Dubrovnika gdje u nekim selima svaki drugi stanovnik nosi ovo prezime. Kad se sjetimo ranije citiranih istorijskih izvora, da se bježeći od Turaka jedan dio članova porodice Dinjičić Kovačević iz Podrinja sklonio u Dubrovnik, ne bi se trebalo iznenaditi ako su i mnogi stanovnici tih sela potomci te ugledne bosanske porodice koja je prije dolaska Turaka vladala Podrinjem i Zemljom Kovačevića. Neki su se kasnije možda i vratili u stari kraj, neki ostali u okolici Dubrovnika, a neki produžili preko Hercegovine, Bosne i stigli u Kninsku Krajinu i Bosansku Posavinu. Razgovarao sam sa jednim Kovačevićem iz sela Kusonje u Pakračkoj opštini, koji su svi pravoslavni i slave Svetog Đurđa kao krsnu slavu. On mi je pričao da je čuo od starijih, da je bilo nekoliko braće Kovačević, koji su krenuli negdje sa podrucja Pive i Tare i da su jedni ostali u Bosni, a jedni zavrsili u okolini Pakraca u Slavoniji. Moguće je i daje neki od Kovačevića stigao u ove Krajeve iz Knina, гдје су стигли раније и служили као граничари у оквиру Војне крајине, u sklopu pomeranja u okviru Vojne Krajine.
U knjizi Ivana Brlića “Uspomene na stari Brod” navodi se: “Stari ljudi pripoviedaše, da je jedan rukav Save teko od bosanskog sela Koraća prema čardaku Laktu na Vijušu i da su stari Brodljani obradjivali zemlje preko Save sve do toga rukava i do izpod Bosanskog Brda Vučjaka sve dotle dok nisu u Karlovačkom miru sa Turci državne medje riekom Savom utvrdjene”. S obzirom da je Karlovački mir sklopljen 1699. godine, iz ovoga bi mogli zaključiti da je vec tada i u Poloju sigurno bilo obradive zemlje. Isto tako Brod se narocito razvijao oko tadasnje tvrdjave gdje je bilo angažovano mnogo raznih zanimanja, a i trgovina je bila dosta razvijena. Tako Brlić spominje da je u jednom trenutku bilo zabranjeno zidati kuće u blizini tvrđave I da su mnogi morali preseliti na novu lokaciju i sagraditi nove ulice. Tako spominje da je ”Na pašnjaku Balatinu sagradjena je Balatinska ulica (sada srbska)”. Iz toga možemo zaključiti da je u Brodu već tada bilo dosta naseljenih Srba. Godine 1784. stigla je zapovijest da se Brod preseli na pašnjak Balatin., kako bi se naselje odmaklo od tvrdjave. Načinjen je spisak svih kuća i njihovih vlasnika i procenjena njihova vrednost koju treba nadoknaditi vlasnicima radi seobe sa starih kućista na pašnjak Balatin. Medju vlasnicima tih kuća spominje se i nekoliko sa prezimenom koja nalazimo i među polojskim porodicama pa je možda i tu potrebno tažiti neku vezu sa naseljenjem Poloja od strane nekih brodjana. Tako se navode Jozo Kovačević čurčija, Ivo Petrovic ratar, Marko Ćeric ratar, Martin Lukić ratar, Marko Rakić ratar, Aleksa Petrović trgovac, Mijo Kovačević ratar, Ivo Rakić ratar, Marko Kovačević čurčija, Aleksa Rakić kazandzija, Petar Petrović trgovac, Adam Kovačević tesar, Blaž Kovačević ratar , Ignac Sebastianović trgovac (spominje se i kao jedan od brodskih vijecnika 1820. kad je Brod postao slobodni vojni komunitet ), Adam Patković čižmar. Jedno vrijeme kad je u Brodu ukinut magistrat potpadali su pod Vinkovce, a u Vinkovackom magistratu spominju se izmedju ostalih i dva Kovačevića kao senatori: Pantelija Kovačević i Tomo Kovačević, ali ih nema na spisku stanovnika Vinkovaca, što bi moglo biti i da su stanovnici Broda ili nekog okolnog mjesta.
Za neka od ovih prezimena moze se reći da nisu tipična samo za Poloj, već da su siroko rasprostranjena, pogotovo Kovačević koje je po brojnosti drugo prezime u Hrvatskoj, a vjerovatno i prvo ili drugo po zastupljenosti u bivšoj Jugoslaviji http://www.prezime.net/Kova%C4%8Devi%C4%87 Inače o prezimenu Kovačević ima jako dosta podataka na sledecim linkovima https://www.poreklo.rs/2012/02/19/poreklo-prezimena-kovacevic/
https://www.geni.com/search?search_type=people&names=kovacevic
Već smo spomenuli da nas dio porodica Kovačević nosi i nadimak Blek i Bleković.
Danas pod tim prezimenom mogu se naći samo muslimanska imena oko okoline Tuzle, ali prema starijim podacima nalazimo to prezime i među katolicim a u Bosni u okolini Žepca koje se danas nalazi u zeničko-dobojskom kantonu. https://www.geni.com/search?search_type=people&names=blekovic
Zanimljivo je da se tu kao i kod naših polojskih Kovačevića koristi naizmjenicno i jedno i drugo i Blek i Bleković. Pokušaćemo da saznamo nešto više o ovim familijama, iako se podaci pretežno odnose na razdoblje izmedju 1700 i 1800 godine, i u novije vrijeme ih ne nalazimo. Kao što sam već naveo pod ovim prezimenom danas nalazimo dosta muslimanskih imena na tuzlanskom području.
Недавно сам, међутим, наишао на интернету и списак презимена у Црној гори па сам и ту видио да се спомиње презиме Блековић и то као: Bleković, Šobajići (Bjelopavlići).
Иначе, проблем да се установи веза о сродству појединих фамија је и тај што су многе фамилије понекад мијењале своје првобитно презиме, обично на бази неког надимка. Тако у кнјизи Попа Стјепе и Владимира Трифковића, стр. 144, имамо податак за презиме Голубовић, да су старином из села Колешка у котару невесињском. Старином су се звали Ковачевићи. Прађед данашњих Голубовића доселио се на чифлук у Умчане, а одатле у село Ласицу, гдје су се намножили, издијелили се и остали у Ласици, а други дошли у Војковиће. Они што су остали у Ласици на Млави зову се и данас Ковачевићи, а ови су се прозвали Голубовићима што су им ђеда, док је мали био, звали голубом, па му то име и остало. Славе Св. Аранђела.
Пишући о мојој фамилији тј. полојским Ковачевићима споменуо сам да једино они и Ковачевићи из Дугог Поља на цијелом подручју Вучјака славе Ђурђевдан, али ни за једне ни друге се не наводи одакле су пореклом. Додуше за Ковачевиће из Дугог Поља се каже да су дошли из Посавине, али је то очигледно била само једна од одредница на њиховом путу, јер и сво то становништво Посавине раније доселило из Црне Горе, Херцеговине, Имљана и Врховине , али према неким изворима и са подручја Крајине и околине Бања Луке, нарочито за вријеме Битке под Бањалуком 1737. године, о чему смо већ писали. Идући тим трагом дошли смо и до занимљивог трага о могућем пореклу Ковачевића забиљежених на подручју Челинца код Бања Луке, у раду ПОРИЈЕКЛО СТАНОВНИШТВА ЧЕЛИНАЧКОГ КРАЈА гдје се наводи: За Ковачевиће из Шњеготине се прича да су поријеклом из Чивчија. А у даљној прошлости су од Дробњака и славе Ђурђевдан. Они се помињу и у „Дечанској повељи“ 1319. Године као становници Дубровачког залеђа. У овим крајевима они су клесали камен и израђивали стећке-надгробне споменике. Ковачевићи су врло распрострањени у Херцеговини нарочито око Билећа, Гацка, Требиња, у Поповом пољу, Љубиња. Најчешће су досељеници из Црне Горе и славе Никољдан, Ковачевићи досељеници из Кнеж_долиме славе Св. Игњатију. Неки славе Ђурђевдан, Митровдан, Јовањдан и Аранђеловдан. Ковачевићи око Јајца и с подручја Бос. Крајине су, по причању, од Вука бранковића. Više o tome ovde.
Nešto o mogućem poreklu Prezimena Sebastijanovic
Prezime Sebastijanović je dosta rijetko i u novije vrijeme nije bilo zastupljeno u Brodu već iskljucivo u Poloju. Na osnovu ovoga moglo bi se pretpostaviti da je neko od članova porodice Ignjaca Sebastijanovića, za kojeg se zna da je bio trgovac u Brodu, kao i drugih brođana naselio u Poloj koji je tada imao obradivu zemlju. Potrebno je napomenuti da je na području Požege bio poznat Aleksis Franjo Sebastijanović, ilirski pjesnik i katolički svećenik (1.10.1741. Požega 29.11.1799.) i možemo pretpostaviti da potiše od iste porodice kao i spomenuti Ignac koji se nastanio u Brodu. Iako se u njegovoj biografiji spominje da mu je rodno mjesto Požega, nigdje nisam našao ko su mu i odakle bili roditelji i da li je imao druge rodbine u Požegi ili drugdje. Naknadno, mislim da smo došli do zanimljivog podatka o njegovim roditeljima i rodbini , nakon što smo došli do podatka o nekoliko porodica Sebastijanović u Sutivanu na ostrvu Braču, koji su tamo pobjegli sa kopna od Turaka. U knjizi iz koje smo uzeli te podatke kaže se da su bili dosta poznata porodica ali se kaže da su nestali, tj. da se više ne spominju, nakon 1700. godine. To bi upravo moglo značiti da su roditelji navedenog pjesnika doselili u Požegu tih godina prije nego sto je on rodjen, a možda i roditelji spomenutog Ignaca Sebastijanovića trgovca iz Broda, ukoliko nisu bili isti. U Požegi je bilo poznato sjemeniste u kojem su se školovali i sluzili franjevci iz Bosne i drugih slavenskih krajeva, sto je poticala i Austougarska, pa je vjerovatno i to bio razlog dolaska u ove krajeve. On je pisao na latinskom tekstove posvećene Mariji Tereziji i drugim poznatim ličnostima tog doba, a kaže se i da je autor Prve aritmetike hrvatske što bi moglo znaciti da je imao znatno široko obrazovanje. Na jednom mjestu se spominje da je bio u disciplinskoj komisiji dvojici mladih franjevaca iz Bosne koji se nisu dolično ponašali. O njemu je jedan autor napisao i doktorsku disertaciju pa bi možda u njoj moglo biti vise podataka o njemu, ali primjerak nije dostupan online. https://hr.wikipedia.org/wiki/Franjo_Sebastijanovi%C4%87
Na web sajtu GENI nalazimo mnoge potomke i familije Sebastijanović Zuanic, prvenstvene rodjene na Braču ali nakon 1700. godine (kada se tamo više ne javljaju i smatraju se iseljeni ili izumrli i na podrucju Karlovca i Dalju , općina Erdut kod Osijeka, što je sve bilo u sklopu Austrougarske. Ukrštajući podatke sa web sajta Geni, mislim da smo našli podatke o familiji Franje Sebastijanovića, i moguću vezu sa ostalim Sebastijanovićima u Slavoniji. https://www.geni.com/search?search_type=people&names=Sebastijanovi%C4%87
Kaže se da je on bio poznat i pod imenom Franjo Aleksandar Sebastijanović ili još „Corinaeus Lapicius“ Požega, Općina Požega, Požega-Slavonia County, Croatia(1741 – 1799). Kao što se vidi, godina rođenja i smrti, kao i mjesto rođenja se poklapaju i to je nedvojben znak da se radi o istoj osobi.
Navodi se da su mu roditelji Luka Sebastijanović i Jela Sebastijanović, a da mu je brat Ivan Sebastijanović sestra Ana Sebastijanović . Nažalost nismo mogli uspostaviti pouzdanu direktnu vezu između ovih Sebastijanovića sa otoka Brača i ovih u Slavoniji, izuzev što su im imena dosta slična i često se ponavljaju. Isto tako nema direktne veze niti sa polojskim Sebastijanovićima koji imaju drugacija imena i svi su pravoslavni i slave Svetog Jovana.
Naišao sam i na podatak da je prezime Sebastijanović danas zastupljeno i na otoku Malom Lošinju ali se ponekad spominje i kao dvojno prezime sto je bilo uobičajeno u to vrijeme , a što cemo u nastavku objasniti. Ovde ćemo se osvrnuti i na nešto više podataka o Sebastijanovićima sa Sutivana na ostrvu Brač, što na izgled može biti neočekivano mjesto, ali će se pokazati da je vrlo logično, što ćemo opisati u nastavku.
Sutivan se kao lokalitet spominje g. 1205., a kao naselje oko g. 1477.dolaskom prvih prebjega s kopna nakon pada Bosne od strane Turaka. Od g. 1628. sačuvane su Matične knjige krštenih i od g.1694. vjenčanih, pa se kroz te knjige može pratiti rast ovog naselja, te imena i prezimena njegovog življa. Sutivan se uglavnom oblikovao od doseljenika iz Poljica, te Makarskog primorja i njegovog zaleđa, koji tu nađoše utočište za vrijeme Kandijskog rata (1645-1669). Potom im je Sutivan postao stalno stanište, a s vremenom je tek ostala predaja o njihovu porijeklu, jer već u prvoj generaciji rođenoj u Sutivanu nije zabilježeno odakle su došli. Smatra se da je njihovo porijeklo iz Poljica i Makarskog primorja, jer mnoga ista takva prezimena još su se i danas zadržala na tom području, a odakle su tu došli, pretpostavlja se iz unutrasnjosti Bosne, Hercegovine, dubrovačkog zaleđa i drugih krajeva.
U vrijeme biskupa Cedulina te iste g. župnik je Matej Andrijašević, a od Stivanjana još se spominju Grgo Vlahović i Perica, kći Ante Jutronića, koji žive u divljem braku, te Frano Sebastijanović rečeni Zvanić (tj. drugo prezime ili nadimak su mu Zvanić) .
Stivanjani su se uglavnom bavili poljodjelstvom i pomorstvom što će se već u drugoj polovici 18. st. odraziti na opći privredni boljitak, ali i na porast stanovništva. Imućnije obitelji šalju sinove na školovanje izvan rodnog otoka, a kćeri s vrijednijim djevojačkim opremama udaju se za uglednije otočane ili najčešće za Splićane iz poznatijih obitelji. To sto imućnije porodice, a Sebastijanovići su to sigurno bili, što ćemo vidjeti iz nekih podataka da su neki nosili i titulu sig (vjerovatno od signore) ili “gospodin”, pa su možda odselili na druga područja Mletačke republike ili Austrougarske radi školovanja ili trgovine.
Jedno vreme su Brač i otoke osvojili i Francuzi pa čak i Rusi. Sve je to možda prouzrokovalo daljnja selenja nekih familija. Pa je zato moguće i pojava Aleksisa ili Franje Sebastijanovića u sjemeništu u Požegi gdje su se školovali polaznici iz Bosne i drugih slavenskih zemalja, kao i trgovca Ignaca Sebastijanovića u Brodu. Na drugom mjestu sam našao podatak da je u Slavonskom Brodu bilo 19 tragovaca i da su to bili Vlasi porijeklom iz današnje Makedonije. Kaže se da su izgradili i pravoslavnu crkvu u Slavonskom Brodu i ako je navedeni Ignac, kao trgovac, bio pravoslavni i ako je imao djece, tu bi se možda mogla uspostaviti veza sa polojskim Sebastijanovićima. Ali na žalost o tome nemamo pouzdanih podataka.
Isto tako nalazimo i prezime Sebastijanovich u Erdutu u kod Osijeka, nalazimo nekoliko Sebastijanovicha u Americi, nalazimo jednog autrijskog oficira pod prezimenom Sebastijanovich, a u današnje vrijeme nalazimo Sebastijanoviće u Malom Losinju. Naišao sam i podatak u nekim ukrajinskim novinama gdje se pominje mlađi autor jedne knjige iz područja marketinga pod imenom Pavel ili Pavao Sebastijanovich.
Na web sajtu GENI nalazimo Frane Sebastijanović sin Ivana I Margarite rodjene. februara 1659. u Sutivanu na Braču, kao i druge potomke i familiju Zuanić.
https://www.geni.com/people/Sig-Frane-Sebastijanovi%C4%87-Zuani%C4%87/6000000077917222294
https://www.geni.com/people/Frane-Sebastijanovi%C4%87/6000000077982458557
Imamo i prezime Žuvinić ali ne znamo da li je to isto prezime koje se negdje pise kao Zuanic Ivan Žuvinić (tal. Giovanni Giovino, lat. Joannes Jovinus, Zuane Jovino) (Zadar, konac 15. st.[1] /oko 1510.
https://hr.wikipedia.org/wiki/Ivan_Žuvinić
Treba istaći da se mnoga prezimena u Dalmaciji i otocima pišu na različite načine, ovisno da li su bili pod Mlecima, Austijom ili nekom drugom vlašću.
Podatke o porodici Sebastijanovic koja se vezuje i za porodicu Zvanić nalazimo na otoku Bracu jos oko 1500. godine. U knjizi Andre Jutronica: Naselje i poreklo stanovnistva na otoku Bracu spominje se da su Brac u vrijeme mletackih borbi sa Turcima uglavnom naseljavali stanovnici sa kopna iz Podgore oko Makarske, Poljica i okolnih krajeva, koji su cas bili pod turcima čas pod Mlečanima. Najveće iseljavanje je bilo za vreme Morejskog i Kandijskog rata izmedju Mlečana i Turaka.
U više starijih isprava spominje se da je Sutivan naseljen dijelom od Poljičana, prebjega pred Turcima u ratnom sukobu s Mlečcanima g. 1570. Većc u 17. st. iz doba kad su sačuvane Matične knjige oni su već odavno sutivanski starosjedioci i tek iz spomenutih isprava može se naslutiti čiji su poljički korijeni. Prema sačuvanim upisima vjenčanih i krštenih 17. i 18. st. zabilježena su prezimena stalnih stanovnika kao i onih koji su iseljeni ili izumrli:
Kao sto smo već spomenuli više obitelji istih prezimena ima nadimke, a ponekad se pojavljuju i dvostruka prezimena što nije rijetkost tijekom 18. st. na Braču kao i u našim krajevima.
Jedna od porodica koje se smatraju izumrle i iseljene je i porodica Sebastijanović, koja se i ovde navodi kao plemićka porodica, jer su bili među onima koji su birali povaljskog opata. Uz prezime Sebastijanović, često se navodi i Zvanić i Zuanić, pa čak, čini mi se, i Ivanović.
Zanimljivi su i podaci za Milnu na ostrvu Braču. Tu se između ostalih spominje i prezime Trebotić, za koje smo u dijelu teksta o prezimenu Kovačević, također vidjeli da su bili velikaška porodica iz Usore (okolina Tuzle i Podrinje) koji su bili povezani sa porodicom Kovačević. Ranije smo naveli i podatke o nekim clanovima porodice Kovačević za koje se zna da su prebjegli u Dubrovnik i da ih je bilo u okolini Dubrovnika i Hercegovini. Gledajući iz današnje perspektive potpuno je shvatljivo da su malo imućnije porodice nalazile više mogucnosti, da od ratnih dejstava i turske okupacije izbjegnu u druge države, a sirotinja obično ostajala gdje je i zatečena.
Na web sajtu GENI nalazimo mnoge potomke i familije Sebastijanović Zuanic, prvenstvene rodjene na Braču ali nakon 1700. godine (kada se tamo više ne javljaju i smatraju se iseljeni ili izumrli, ali ih nalazimo na podrucju Karlovca i Dalju , općina Erdut kod Osijeka, što je sve bilo u sklopu Austrougarske.
https://www.geni.com/search?search_type=people&names=Sebastijanovi%C4%87
Veliki broj clanova Zuanic nalazimo i na Komizi na ostvu Visu, pa su mozda i tamo neki od njih doselili sa Braca.
Nas posebno zanima kako se prezime Sebastijanović pojavilo u našim krajevima u okolini Broda i Slavoniji, a posebno u Poloju i da li polojski Sebastijanovići imaju kakve veze sa gore spomenutima. Nažalost, za sada još nemamo pouzdanog odgovora na to pitanje, kao uostalom ni za Kovačeviće i ostala polojska prezimena, ali nastavićemo istraživanje i ko zna, možda nadjemo neki pouzdaniji trag, što bi nas posebno obradovalo. Medjutim, ako znamo da prezime obično vuče poreklo od imena ili nadimka nekog pretka, u slučaju Sebastijanovića to je ime Sebastijan, koje nije kod nas uobičajeno, moguće je da polojski Sebastijanovići imaju neki drugi korijen. Pogotovo što sam došao do dokumenta, gde se polojski Sebastijanovići nazivaju i Sabaštanovići, pa je moguće da je to bio neki nadimak kao npr. Sabaštan što ima neko drugo značenje nego Sebastijan.
Danas je uznapredovala genealogija i mozda će DNK analiza jednom doći do nekih novih saznanja o porijeklu i vezama pojedinih porodica.
Danas nalazimo prezime Sebastianovich i u Ukrajini, ali nemamo bliže informacije o njima. Ovde navodimo jedan link na knjigu mlađeg autora pod imenom Pavlo (negdje pise i Pavle) Sebastijanovic https://voxukraine.org/en/medium-and-small-businesses/
Isto tako pod izgovorom Sebastijanovich nasli smo i jednog oficira austro-ugarske vojske. U knjizi “Schematismus für das kaiserliche und königliche Heer und für die kaiserliche … – Austro-Hungarian Monarchy. K.u.K. Kriegsministerium” izdanoj u Becu 1873. medju spiskom oficira na str. 303 spominje se Emerich Sebastianovich, uz jos mnoga slavenska imena.
Ovdje smo samo kopirali razne sirove podatke u izvornom obliku koje smo nasli u pojedinoj literaturi i drugim izvorima , a posle ćemo to malo urediti i sortirati i dopuniti sa još podataka. Ovde samo da spomenemo, ne treba se čuditi da su sve te porodice koje su pobjegle od Turaka u Mletačku republiku, vremenom sve presle u katoličanstvo i poitalijanile mnoga imena i prezimena, ali sve su to ranije tzv. vlaške porodice koje ili su bili bogumili ili nevjernici ili kršćani slovenskog porijekla (tada nije bilo govora da su to bili Hrvati, sto su možda kasnije postali. Bilo je i dosta prelazaka iz pravoslavlja u katoličanstvo, a i obrnuto. Sigurno je i da su mnoge porodice koje su ostale na turskom području prešle na islam, a nakon odlaska Turaka bilo je i ponovnog vraćanja sa islama u kršćanstvo.
Da bi to potkrepili nekim konkretnim podacima ovde ćemo napraviti malu digresiju, i osvrnuti se na sličnu situaciju u vezi nekim drugim poznatim prezimenima koja su danas jedne ili druge vjere, a jedno od njih je i dobro poznato prezime Šeselj. Citiraćemo podatke iz knjige dr. sc. Domagoj Vidović, Metković SLIVANJSKA NASELJA I PREZIMENA , gdje se navodi kako mnoge nekadašnje katoličke porodice su bile pravoslavne ali i neke katoličke porodice su postale pravoslavne. Slivno je primorska općina u Neretvanskoj dolini. Graniči s gradom Opuzenom, općinom Zažablje te s općinom Neum u BiH. Meni se čini da se tada nije na to mnogo polagalo u koju će crkvu ići, pogotovo ako njihove matične nema u blizini, više je možda bilo važno da se ne pređe na islam, iako su i tu brojni primeri, da je bilo obostranih prelazaka sa kršćanstva na islam i obrnuto. Očigledno narod se uklapao u istorijske tokove i okolnosti i sklanjao se tamo gdje je mislio da će omogućiti održanja života porodice i imovine, što treba i razumjeti, naročito nakon iskustava iz nedavnih ratova kao i posljednjeg gradjanskog rata na podrucju bivse Jugoslavije, kad su i mnogi polojčani raseljeni i kao pravoslavci završili na zapadu u nepravoslavnim zemljama. Ko zna kako će se njihovi potomci osjećati i živjeti za 50-100 godina, iako danas se ne može reći, da je toliki vjerski pritisak kao za vrijeme turske ili austro-ugarske vladavine.
Evo izvoda iz te knjige, koja govori o konkretnim prezimenima: „Najveći dio slivanjskih rodova potječe iz govorno jedinstvenoga ijekavskog podrucja dalmatinskoga i hercegovačkoga Zažablja te Popova. Riječ je o najstarijoj i najmnogobrojnijoj skupini koja se doselila u Slivno. Iz Zažablja potječu tako obitelji Burdelez (1758.), Butigan (1804.), Ćurić (1734.), Čović (1805.), Dragobratović (1728.), Knežic (1694.), Leženić (1724.), Mandić (1747.), Maslač(1747.), Milanović (1756.), Miletić (1752.), Mišković (1736.), Mustapić (1756.), Nonković, Petrović (1733.), Pjanić (spominju se 1761. na Smrdanu; Popović (1694.), Prović (1732.), Salačan, Sentić, Skorupović (1749.), Sršen (1733.; od njih potjecu Madori) i Utovac (1734.).
Iz Popova su se pak u Slivno doselile obitelji Babić (1760.), Bjeliš (1730.), Čulić (1799.), Delija (1787.), Kiridžija (1761.), Kljuce (1798.), Lasić (1779.), Odak (1737.), Pandžić (1733.), Šešelj (1762.) i Šuman(ović) (1730.).
Sa dubrovačkoga su podrucja pristigli Prlenderi (1805.) i Vlašići(1798.)
Podatci su nam iz neretvanskih matica vrlo dragocjeni jer iz njih doznajemo da su u danas isključivo srpskim selima u Popovu nekoć živjeli katolici. Naime, pri doseljenju su iz Popova sve pridošlice čuvale iskonski obred. Tako su se iz Dubrave u Popovu u Slivno doselila tri roda. Čulici su se iz Zavale u Popovu doselili u Podstijene, ali su koncem 18. st. prešli na katolištvo (kao i Rešetine u Opuzenu te Simati u Dobranjama), a Kadijevići su se iz istoga mjesta doselili na Kremena i do danas su ondje i u Mihalju ostali pravoslavci. Posebno je zanimljiv slucaj Šešelja, koji su se iz Muhareve Ljuti, zaseoka sela Zavala u kojemu se kao posjednik spominje Mihajlo (Mijo) Šešelj, doselili u Ladište kao katolici. Bili su katolici u Popovu do polovice 18. st. da bi se popravoslavili da bi dobili manastirske zemlje. Dio se obitelji koncem 19. st. odselio u Orahovi Do. Da su popovski i neretvanski Šešelji ( prezime nastalo od nadimka-Šešelj (< šešelj ‘boginjava, ospičava osoba’) jedan rod, potvrduje i podatak da i pravoslavni i katolicki Šešelji za obiteljskoga zaštitnika imaju sv. Luku. „
Село Полој 